Отпловише лађе

Као што су се они фантазмагорични јунаци из Кустуричиног „Подземља“ у јеку свадбеног славља одвојили на комаду земље и великом водом отпловили у непознато, тако су се – надајмо се у недоглед и неповрат – отиснули исто тако фантазмагорични ликови Павићеве „Беле лађе“, окупљени коју деценију касније истим поводом на обали исте реке.

Био је прави час да се серија заврши – да је потрајала још коју седмицу, прогресивно би губила на ефекту. У јеку актуелне предизборне кампање нападни партијски маркетинг потврђује, нажалост, да живот превазилази фикцију по количини комичног и апсурдног те да има све мање потребе претакати га у хумористичне, ироничне или сатиричне причице којима нас је шест сезона забављала поменута серија на РТС-у. Политичко позориште запосело је екран уживо у мери која је тешко издржљива већ сад, на месец дана пре избора.

Вероватно је то схватио и сам аутор и није обећао наставак серијала чији је садржај градио првенствено на фарсичним елементима домаће политичке сцене. Радњу је делимично померио из такве стварности кад је политичког дебитанта, дилетанта и преваранта Срећка Шојића послао у затвор. Вратио се реалности кад је увео у игру његове неуништиве наследнике, копије и клонове. Ако га је на прво драмско решење навео (или приморао) одлазак из глумачке екипе Милана Гутовића, онда га је на друго, може се претпоставити, додатно подстакао изузетан комичарски таленат Милана Васића.

Обећани наставак серије „Монтевидео, бог те видео“ – ка којем су управо испловили Тирке, Моша и другови – има пуни смисао као продужетак, до логичне завршнице, једне смеле али и поетичне, спортске, али и националне авантуре. Фудбал је тек окосница у овом привлачном и сентименталном повратку у тридесете године прошлог века. Тај времепловски шмек додатно је наглашен успешним уклапањем документарних снимака и филмских журнала из епохе која је, иначе, сценографски и костимографски брижљиво и лепо реконструисана, а бајном музиком „Мањифика“ богато и духовито озвучена.

Но, дух времена и његова аутентичност нису пресудни за пријемчивост ове серије Драгана Бјелогрлића већ вешто постављени и профилисани ликови – посебно они у тумачењу сјајне глумачке младежи коју су искусне колеге подржале пуном снагом. Ту је, затим, добра сразмера између личног и колективног у сплету судбина, довољно историјских, политичких и социјалних назнака да би се одредио контекст главног збивања, а нарочито свепрожимајући, благотворни хумор којим се актери, ситуације, дијалози боје некад више некад мање, али у укупном збиру дајући особити шарм целој серији.

И пре Мондијала у Монтевидеу, „Монтевидео...“ је створио шампионе популарности и нашао навијаче међу свим генерацијама у ТВ публици. Уз сву ту благонаклоност, бар две ствари му се, ипак, могу замерити. С једне стране, понекад за узраст детета неуверљиви а патетични нараторски монолози малог Станоја. С друге, много псовки и скаредних израза непотребно нагомилаваних чак и у карактеризацији појединих драмских ликова.