Између камењара и небеса

„Волим да сликам онај камен из завичаја, наоко суров,али и пријемчив и питом. На слици и кржљаво дрво у комбинацији с њим постаје божићно дрвце. Камен под далматинским небом је печат постојања, гордости и праисконске лепоте.“

Тако своју исповест почиње Душан Вукојевић Марс, ратни војни инвалид и београдски сликар пореклом из села Оћестова надомак Книна. Деценијама је Вукојевић, као цењени клесар, радио на великим споменичким комплексима, у тимовима које су водили Богдан Богдановић, Душан Џамоња, Стипе Сикирица и Антун Аугустинчић.

Своју опчињеност пејзажима далматинског крша Марс је, још као дечак, преточио у ликовни сензибилитет јер су кист и клесарски алат били породична традиција.

Један брат његовог деде, Јандрија Вукојевић, солунски добровољац, клесао је стубове на згради данашње главне београдске поште, а као сарадник италијанске клесарске радионице „Бертото“ градио је дворове Карађорђевића и споменик Незнаном јунаку на Авали. Јандријин брат од стрица, Симо Вукојевић, дипломирани иконописац петербуршке академије, осликавао је иконостасе далматинских православних цркава.

Дечачке импресије употпунио је његов рођени деда, Илија, својим бајковитим причама о архитектури италијанских градова које је упознао као пребег из аустроуграске у италијанску војску, као и тадашњи сеоски учитељ, хрватски књижевник Иван Аралица.

Али, Марс је, изнад свега, био велики берекин с којим се није могло лако изаћи на крај. Запутио се у мостарску ваздухопловну академију где није могао да издржи дрил. Породични ген побеђује па Душан завршава Клесарско-конзерваторски смер на љубљанској Школи за примењену уметност.

Године 1975. долази у Београд где уписује студије филозофије и историје уметности, али се заправо посвећује рестаураторским радовима по црквама и манастирима (Сопоћани, Студеница и Дечани). После три године враћа се у Книн, а осамдесетих година, у доба еуфоричне градње партизанских обележја, у тимовима поменутих, славних вајара и архитеката, радио као главни клесар и специјалиста за плитку камену пластику.

Али, и кад није ишао у сусрет невољама, оне су хтеле њега. Дешавало му се, на пример, да на рељефу изокрене позиције српа и чекића што је био довољан разлог за ислеђивања у безбедњачким канцеларијама.

Пред книнске немире радио је у самостанском комплексу на Чиову, креирао камин Милке Планинц у Рогозници и опловљавао Корнате. Кад се из шибенских Билица пробио до родног Оћестова, на барикади су га спречили да оде кући. Пробио се околним путељцима, дохватио очев трофејни шмајсер и разоружао напаљене чуваре села.

Одлучио је да повеже и уједини раштркане и анархичне сеоске страже између свог, некад партизанског упоришта Оћестова и комшијских Пађена, тврдокорне базе Ђујићевих четника. Пађенци су му, гордо, узвратили: „Ми с вама нећемо заједно ни у лов на патке“!

Као резервни официр и специјалиста за минско-експлозивна средства прикључује се книнском, Деветом корпусу ЈНА где постаје водећи минер. Изнервиран штапском летаргијом сукобљава се с неким официрима и завршава у војном притвору. Кад су га хтели га пусте он није хтео вани, док се неке ствари не рашчисте. Онако тврдоглавог, или, како би се то рекло на опором локалном жаргону, „засуканог ка’ грабовина“, из ћелије је морао да га истерује начелник штаба книнског корпуса, Ратко Младић.

Већ прве ратне године, код Дрниша, једна мина одсекла му је два прста десне ноге, а рањен је и по другим деловима тела, лицу и глави. Учествује у бројним, смртоносним акцијама по далматинским, личким и босанским ратиштима.

И онда, пред крај рата, 23. марта 1995, као начелник инжењерије Книнског корпуса, на своју руку одлучује да разминира једну важну и опасну војну локацију, тридесет километара од Книна. Формацијски, било му је забрањено да се петља око мина на терену, али, пошто су на ризичну позицију почела да залазе деца, написао је сам себи наређење и одредио санитетски тим. Од осам часова ујутро до два поподне ископао је двестотинак мина, а онда, један трен непажње, деконцентрације, био је довољан да му проклизарука или можда нога...

За Марса, као и његове ратне сапатнике који су се сабрали у београдском Заводу за протетику „Рудо“, настале су, како каже, „године веселог и незаборавног дружења“! Јер, објашњава јунак наше приче, сви су они сматрали да им је живот поклоњен, по други пут. За Марса није било могуће направити функционалну протетику и он се определио за колица до краја живота.

Шта да ради уметник, ратни војни инвалид са само једним екстремитетом, левом руком? Да пише некакве мемоаре, присећања, није му падало на памет. Почео је да тренира леву руку, пишући слова. И раније је радио аквареле, али то је исувише брза техника. У „Рудо“ сликаре је доводио књижевник Мома Димић, а сликарка Загорка Стојановић поклонила му је кутију боја. Почео је да илуструје књиге и определио се за уље на платну. Марс је, досад, имао петнаестак самосталних изложби по Србији, у Риму, Малмеу, Гетеборгу...

„Освојио ме је завичајни, далматински пејзаж. Трудим се да у призоре удахнем енергију, боје и осјећаје. Не волим да их идеализујем, намјерно их остављам да буду помало пресни, тврди“, каже наш саговорник Душан Вукојевић Марс, људина која не посустаје лако пред животом скотом.