Тумачење без ослонца

У основи „Сумњивог лица”, једне од првих Нушићевих комедија, налази се класичан комедиографски образац замене идентитета који представља чврсто полазиште за вешто упетљавање низа апсурдно комичних ситуација чији је циљ демаскирање корените политичке корумпираности и разобличавање свеприсутног паланачког менталитета. Нушић је дао гогољевски оштру, продорно критичку слику друштва Обреновићеве Србије која се суштински уопште не разликује од данашње Србије: оба су друштва изразитих аномалија, владавине покварености, простаклука и лоповлука.

            Убојито изрезбарене и неумањено актуелне критичке вредности Нушићеве гогољијаде нису, нажалост, у представи Југословенског драмског позоришта засијале у свом пуном сјају због неартикулисаности режије Јагоша Марковића. Његово тумачење је без ослонца, стилски неуједначено, самовољно еклектично. Сценски језик карактерише непромишљена нагомиланост различитих стилова и знакова. У представи има елемената хорора, трилера, фантастике, пародије, у њен текст су укључене и реплике из других комада (на пример, из „Ожалошћене породице”), а препознају се и референце на познате филмове (поетска сцена на крају представе налик је финалу Спилберговог филма „Е. Т. ванземаљац”). Можемо претпоставити да је циљ такве еклектичности стилско осавремењивање Нушића, његово формално приближавање данашњем гледаоцу. Но, како је реч о неумереном и плитком формалном осавремењавању, оно уопште није функционално, при чему и обезвређује спретно обликоване Нушићеве ликове и изблеђује његове јарке критичке тонове.

Вероватно највећа вредност Нушићеве комедије је колоритност ликова: они су бедни створови пуни животних сокова, опипљиви у својим нитковлуцима. Претерана стилизација која у највећој мери карактерише игру глумаца у представи,брутално убија ту животну аутентичност Нушићевих ликова. Персифлажа најчешће постаје сама себи сврха – чак се и њен комички смисао троши у неумерености, грубости и крутој механичности експресије. Игра глумаца је, дакле, базирана на театрализму, али су домени у њиховим појединачним наступима различити,јер су они играли како су се снашли, такав се утисак стиче, што такође иде у прилог тези о редитељској нефокусираности.

Јелисавета Сека Саблић врло пластично игра Анђу,што има извесне комичке вредности, али јој скоро потпуно одузима животност. Лана Караклајић, са друге стране, Марицу обликује без такве радикалне неприродности – она је страствена, пуца од животне енергије, али скоро да буквално пуца, губи се мера у изразу,а тиме и убедљивост лика. Драган Мићановић је направио деликатнију карикатуру тупавог среског шпијуна Алексе Жуњића, док игра Бојана Димитријевића (Жика) доста варира: на почетку, када је сведенија и мирнија, знатно је ефектнија,јер има фину гротескност док у другом делу губи ту лепу уздржаност и постаје једнолично бучна, толико да замара гледаоца.Најуспешнији је наступ Небојше Глоговца (Јеротије Пантић) зато што је мање силовит, дискретнији је, сложенији. У његовој игри има највише тонова реализма,што Јеротија на моменте чини психолошки уверљивим ликом и једном трагичном фигуром – махнита жеља да задржи власт га је одсекла од реалног живота, учинила тужно изолованим, скоро несвесним околине.

По сцени су разбацани папири и разноразна обућа,што вероватно треба да означи неред у друштву где се радња дешава (сценограф Јагош Марковић). Но, тај хаос није само одраз друштвеног, већ и сценског расула, збрканости читања Нушићеве комедије. Редитељски поступци не престају да збуњују и изненађују. На почетку се, на пример, дижу рафови са одећом која виси у ваздуху током читаве представе, да би се на крају опет спустила. О евентуалном симболичком значењу тог поступка се може нагађати, али оно није чвршће утемељено, па зато ни суштински оправдано – намеће се закључак да је то решење уведено произвољно, да би замајавало публику, провоцирало њену радозналост, без озбиљнијег идејног покрића. Поетски крај представе удара као гром из ведра неба: млади љубавници одлазе на бициклу који зачудно „лети” у ваздуху. Овај призор јесте атрактиван пер се, али је и он ексцесан, долази ниоткуда, потврђујући тезу о стилској и идејној хаотичности Марковићеве представе.