Tumačenje bez oslonca

U osnovi „Sumnjivog lica”, jedne od prvih Nušićevih komedija, nalazi se klasičan komediografski obrazac zamene identiteta koji predstavlja čvrsto polazište za vešto upetljavanje niza apsurdno komičnih situacija čiji je cilj demaskiranje korenite političke korumpiranosti i razobličavanje sveprisutnog palanačkog mentaliteta. Nušić je dao gogoljevski oštru, prodorno kritičku sliku društva Obrenovićeve Srbije koja se suštinski uopšte ne razlikuje od današnje Srbije: oba su društva izrazitih anomalija, vladavine pokvarenosti, prostakluka i lopovluka.

            Ubojito izrezbarene i neumanjeno aktuelne kritičke vrednosti Nušićeve gogoljijade nisu, nažalost, u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta zasijale u svom punom sjaju zbog neartikulisanosti režije Jagoša Markovića. Njegovo tumačenje je bez oslonca, stilski neujednačeno, samovoljno eklektično. Scenski jezik karakteriše nepromišljena nagomilanost različitih stilova i znakova. U predstavi ima elemenata horora, trilera, fantastike, parodije, u njen tekst su uključene i replike iz drugih komada (na primer, iz „Ožalošćene porodice”), a prepoznaju se i reference na poznate filmove (poetska scena na kraju predstave nalik je finalu Spilbergovog filma „E. T. vanzemaljac”). Možemo pretpostaviti da je cilj takve eklektičnosti stilsko osavremenjivanje Nušića, njegovo formalno približavanje današnjem gledaocu. No, kako je reč o neumerenom i plitkom formalnom osavremenjavanju, ono uopšte nije funkcionalno, pri čemu i obezvređuje spretno oblikovane Nušićeve likove i izbleđuje njegove jarke kritičke tonove.

Verovatno najveća vrednost Nušićeve komedije je koloritnost likova: oni su bedni stvorovi puni životnih sokova, opipljivi u svojim nitkovlucima. Preterana stilizacija koja u najvećoj meri karakteriše igru glumaca u predstavi,brutalno ubija tu životnu autentičnost Nušićevih likova. Persiflaža najčešće postaje sama sebi svrha – čak se i njen komički smisao troši u neumerenosti, grubosti i krutoj mehaničnosti ekspresije. Igra glumaca je, dakle, bazirana na teatralizmu, ali su domeni u njihovim pojedinačnim nastupima različiti,jer su oni igrali kako su se snašli, takav se utisak stiče, što takođe ide u prilog tezi o rediteljskoj nefokusiranosti.

Jelisaveta Seka Sablić vrlo plastično igra Anđu,što ima izvesne komičke vrednosti, ali joj skoro potpuno oduzima životnost. Lana Karaklajić, sa druge strane, Maricu oblikuje bez takve radikalne neprirodnosti – ona je strastvena, puca od životne energije, ali skoro da bukvalno puca, gubi se mera u izrazu,a time i ubedljivost lika. Dragan Mićanović je napravio delikatniju karikaturu tupavog sreskog špijuna Alekse Žunjića, dok igra Bojana Dimitrijevića (Žika) dosta varira: na početku, kada je svedenija i mirnija, znatno je efektnija,jer ima finu grotesknost dok u drugom delu gubi tu lepu uzdržanost i postaje jednolično bučna, toliko da zamara gledaoca.Najuspešniji je nastup Nebojše Glogovca (Jerotije Pantić) zato što je manje silovit, diskretniji je, složeniji. U njegovoj igri ima najviše tonova realizma,što Jerotija na momente čini psihološki uverljivim likom i jednom tragičnom figurom – mahnita želja da zadrži vlast ga je odsekla od realnog života, učinila tužno izolovanim, skoro nesvesnim okoline.

Po sceni su razbacani papiri i raznorazna obuća,što verovatno treba da označi nered u društvu gde se radnja dešava (scenograf Jagoš Marković). No, taj haos nije samo odraz društvenog, već i scenskog rasula, zbrkanosti čitanja Nušićeve komedije. Rediteljski postupci ne prestaju da zbunjuju i iznenađuju. Na početku se, na primer, dižu rafovi sa odećom koja visi u vazduhu tokom čitave predstave, da bi se na kraju opet spustila. O eventualnom simboličkom značenju tog postupka se može nagađati, ali ono nije čvršće utemeljeno, pa zato ni suštinski opravdano – nameće se zaključak da je to rešenje uvedeno proizvoljno, da bi zamajavalo publiku, provociralo njenu radoznalost, bez ozbiljnijeg idejnog pokrića. Poetski kraj predstave udara kao grom iz vedra neba: mladi ljubavnici odlaze na biciklu koji začudno „leti” u vazduhu. Ovaj prizor jeste atraktivan per se, ali je i on ekscesan, dolazi niotkuda, potvrđujući tezu o stilskoj i idejnoj haotičnosti Markovićeve predstave.