Прецизан чекић младих казанџија

Ваљево – Ручна израда казана за печење ракије тежак је и захтеван посао. Само за израду такозваног капка, специјалним дрвеним чекићем, мора се прецизно и осећајно ударити више од 3.000 пута. Град на Колубари је по изради казана за ракију надалеко познат, и има срећу да су се овог заната, који је лагано нестајао, латили млади људи. Најмлађи је Ненад Радовановић (27) који је пре три године постао казанџија, а још као основац врзмао се по радионици свог оца Ранисава и упијао казанџијске вештине. Када је завршио средњу техничку школу, схватио је којим путем да крене даље.

– Из очевих прича схватио сам да он жели да се настави породична традиција, у шта сам се укључио без двоумљења. И, нисам се покајао. Посао иде солидно. У њему сам нашао и задовољство, јер је у питању стални изазов приликом ручне израде казана и њихове логистике. Начин на који радим је напорнији од машинске обраде, али је оплемењен оним што шаблони, пресе и друга помагала нису у стању да утисну у казан који је традиција, украс и корист сваког купца – прича Ненад. Он додаје да је у овај посао укључена цела породица, а посебно је задовољан што је приволео и брата близанца Предрага да узме чекић у руке. А укључила се и сестра Слађана. Она је задужена за продају и маркетинг.

Казани из радионице Радовановића могу се видети на интернет понуди, али правило је да купац дође на лице места, опипа казан, куцне по њему ради звука и успут се огледа на прохромској табарци или бакарном казану. Ненад и његов брат близанац потврдили су нам да је казанџијски занат њихов избор, још се нису оженили, али кажу да имају девојке које су поносне на посао којим се баве.

Педесетак корака на супротној страни ваљевске Кнез Михаилове улице столује казанџија Владимир Грујић (31) који је одмах по завршетку економске школе одлучио да се бави овим занатом. Посла у струци није било а с друге стране, како наш народ вели, „крв није вода” и он се придружио оцу Радисаву који се после скоро четири деценије рада припрема за одлазак у заслужену пензију.

– Мислим да сам ушао у све тајне овог заната, али ипак и даље за неке појединости тражим савете од оца. Најпознатије казанџије у земљи су управо из Ваљева, и тај ниво се мора одржати иначе неће бити купаца. Да би се урадио добар казан, потребна је велика љубав према овом послу, затим квалитетан бакар, који једноставније речено чисти ракију од сувишног и штетног алкохола, и занатска вештина. Ако се такав приступ испоштује казан треба, без икаквог ремонта и поправки, да траје од 20 до 30 година. Наш купац познати песник Љубивоје Ршумовић, од мог оца је узео казан пре више од две деценије и још га није рекламирао. Наравно, ми не можемо да гарантујемо за квалитет ракије, јер она тек око 30 процената зависи од казана а све остало од воћа, његове припреме и рецептуре – каже Владимир, додајући да је цена једног казана од 100 литара 1.400 евра и да годишње треба да се прода бар десет да би могло да се преживи.

Посао којим се баве каже Ненад прате и тешкоће. Традиционалних купаца из Црне Горе и БиХ све је мање због царинских дажбина, ситуацију компликује и нови закон о ракији, јер захтева од сваког воћара који намерава да производи више од кућних потреба да ангажује технолога. Такође, немају никаквих олакшица од државе иако се баве старим занатом чији су они најнепосреднији чувари од пресељења у музеје.

Младе казанџије Ненад, Предраг и Владимир верују да ће њихов рад стимулисати држава, јер њихово еснафско удружење старих заната то већ дуже време захтева. Зато што су се одлучили да наставе породичну традицију, осећају посебно задовољство и понос, али како рекоше и велико уважавање пријатеља и познаника.

Будо Нововић