Лекарска грешка

Већ дуже од две деценије једна ствар у мом послу остаје иста: извештавање о лекарским грешкама.

Прво се догоди трагедија. Умре дете, жена на порођају, потпуно здрави девојка или младић, после баналне и мање операције пацијент се не пробуди из анестезије… Породица после шока, почне да „одмотава филм” и све више сумња у пропуст у лечењу. Траже објашњења по ходницима болнице. Сви беже од њих. Онда се обрате новинарима.

Министарство здравља пошаље инспектора који гледа документацију, прича са актерима. Породицу нико ништа не пита. То се зове ванредни стручни надзор, који у великој већини констатује да „пропуста у лечењу није било”. Упорније породице не одустају, траже помоћ истражних органа, који се некада укључе. Почиње дуготрајно натезање и чекање хоће ли оптужница икада бити подигнута. Онда следе дуготрајна суђења, док пресуда најчешће – нема.

Породице које су доживеле овакву трагедију окупиле су се у неформалну групу грађана и кренуле да траже промену такве праксе, али у систему као да не постоји жеља да се овај табу у нашем здравству – сруши. О степену њихове немоћи говори и њихов најновији потез: излазак са транспарентима пред зграду владе. Претходно су покушавали на лепши начин: заказивали су разговоре у министарствима здравља, правосуђа, лекарској комори… У кабинетима су добијали обећања, у судницама су их опет дочекивала одлагања рочишта.

Нејасно је зашто срамоту због несавесног лечења и немара због неколицине појединаца на себе прихвата цела лекарска професија. Баш је тако, јер ни лекари у својим еснафским, стручним удружењима, као што су коморе или секције Српског лекарског друштва нису спремни да се обрачунају са несавесним лечењем.

Само Србија нема евиденцију о лекарским грешкама, какве постоје свуда у свету. Нормално је да онај ко ради и погреши, али у свету је то регулисано протоколима лечења и строгим осигурањем, које у случају доказане лекарске грешке исплаћује милионске износе одштете оштећенима. Истина је да смо недавно усвојили првих осам водича добре клиничке праксе за најчешћа обољења, а у току су припреме и за нове водиче. Ти протоколи нису обавезујући, али ће лекари у случају одступања од препорученог начина лечења, уколико дође до грешке, бити дужни да писмено објасне зашто нису поштовали водиче.

Ипак, главни проблем недоказивања истине о лекарским грешкама лежи у правосудном систему, у којем судије док су били студенти правних наука нису изучавали медицинско право. Онда им не преостаје ништа друго него да поверују у оно што им лекари, заклети судски вештаци издиктирају, а нажалост много је солидарности са колегама који су направили пропуст.

Породице с правом траже да се ови поступци не одуговлаче деценијама. Не само зато што им је излазак на сваку расправу мучан и тегобан, јер све преживљавају изнова, него и зато што виде како се процеси опструишу на начин који вређа успомену на њихове најближе.