Lekarska greška

Već duže od dve decenije jedna stvar u mom poslu ostaje ista: izveštavanje o lekarskim greškama.

Prvo se dogodi tragedija. Umre dete, žena na porođaju, potpuno zdravi devojka ili mladić, posle banalne i manje operacije pacijent se ne probudi iz anestezije… Porodica posle šoka, počne da „odmotava film” i sve više sumnja u propust u lečenju. Traže objašnjenja po hodnicima bolnice. Svi beže od njih. Onda se obrate novinarima.

Ministarstvo zdravlja pošalje inspektora koji gleda dokumentaciju, priča sa akterima. Porodicu niko ništa ne pita. To se zove vanredni stručni nadzor, koji u velikoj većini konstatuje da „propusta u lečenju nije bilo”. Upornije porodice ne odustaju, traže pomoć istražnih organa, koji se nekada uključe. Počinje dugotrajno natezanje i čekanje hoće li optužnica ikada biti podignuta. Onda slede dugotrajna suđenja, dok presuda najčešće – nema.

Porodice koje su doživele ovakvu tragediju okupile su se u neformalnu grupu građana i krenule da traže promenu takve prakse, ali u sistemu kao da ne postoji želja da se ovaj tabu u našem zdravstvu – sruši. O stepenu njihove nemoći govori i njihov najnoviji potez: izlazak sa transparentima pred zgradu vlade. Prethodno su pokušavali na lepši način: zakazivali su razgovore u ministarstvima zdravlja, pravosuđa, lekarskoj komori… U kabinetima su dobijali obećanja, u sudnicama su ih opet dočekivala odlaganja ročišta.

Nejasno je zašto sramotu zbog nesavesnog lečenja i nemara zbog nekolicine pojedinaca na sebe prihvata cela lekarska profesija. Baš je tako, jer ni lekari u svojim esnafskim, stručnim udruženjima, kao što su komore ili sekcije Srpskog lekarskog društva nisu spremni da se obračunaju sa nesavesnim lečenjem.

Samo Srbija nema evidenciju o lekarskim greškama, kakve postoje svuda u svetu. Normalno je da onaj ko radi i pogreši, ali u svetu je to regulisano protokolima lečenja i strogim osiguranjem, koje u slučaju dokazane lekarske greške isplaćuje milionske iznose odštete oštećenima. Istina je da smo nedavno usvojili prvih osam vodiča dobre kliničke prakse za najčešća oboljenja, a u toku su pripreme i za nove vodiče. Ti protokoli nisu obavezujući, ali će lekari u slučaju odstupanja od preporučenog načina lečenja, ukoliko dođe do greške, biti dužni da pismeno objasne zašto nisu poštovali vodiče.

Ipak, glavni problem nedokazivanja istine o lekarskim greškama leži u pravosudnom sistemu, u kojem sudije dok su bili studenti pravnih nauka nisu izučavali medicinsko pravo. Onda im ne preostaje ništa drugo nego da poveruju u ono što im lekari, zakleti sudski veštaci izdiktiraju, a nažalost mnogo je solidarnosti sa kolegama koji su napravili propust.

Porodice s pravom traže da se ovi postupci ne odugovlače decenijama. Ne samo zato što im je izlazak na svaku raspravu mučan i tegoban, jer sve preživljavaju iznova, nego i zato što vide kako se procesi opstruišu na način koji vređa uspomenu na njihove najbliže.