Браћа Кличко су ме увела у профи бокс

Професионални боксер Ненад Боровчанин, члан Светске боксерске организације ВБО, шампион Европе у крузер категорији (до 99,7 кг), браниће 4. маја у Лозници титулу најбољег у Европи против Немца турског порекла Варола Верикоглуа, у мечу који је заказан у 12 рунди.

Ово је његов први професионални меч у родном месту (рођен 25. марта 1979) и давнашња жеља да и у овом статусу боксује пред својим навијачима у граду у којем је поникао. Наставио је у Бањалуци, а професионалац је од 2004, са учинком: 29 мечева и 29 победа – 18 нокаутом.

За мечеве се припремао у Немачкој, са браћом Кличко: Виталијем (41) и Владимиром (36), најбољим боксерима тешке категорије света у – све четири верзије. Од када је прошлог јуна освојио титулу шампиона Европе пренео је њихов начин рада у Србију. Тако осим личне боксерске каријере, развија и победнички систем рада у домовини.

Боровчанин (висок је 189 центиметара) по образовању је економиста (завршио је Вишу економску школу) и дипломирани правник, а сад је на мастер студијама на Универзитету „Мегатренд”.

У браку с Аном живи у Београду. Има сина Андрију (три и по године).

Чиме вас је очарао бокс?

Опробао сам се у више спортова, али од малена сам био опијен боксом. Лозница је била позната још у СФРЈ по својој ватреној боксерској публици у чувеном Лагатору. Кад сам кренуо у лозничку гимназију почео сам да тренирам бокс у школи бокса „Рокица” код Драгана Васиљевића Дурунге и од тада су за мене магични боксерске рукавице и ринг. У боксу сам научио како да живим и ван ринга. Човек мора да се бори да би освојио оно што жели. Мора да гледа проблемима у очи, а не да бежи од њих. Живот се састоји од примања удараца, па и падова, али и подизања и настављања у борби за циљеве. У рингу сам упознао себе. Научио сам да савладавам своје мане да бих постао квалитетан боксер, а и човек.

Ко вам је отворио врата профи спектакла?

Кад сам први пут присуствовао мечу Виталија Кличка осетио сам боксерски спектакл који сам до тада само гледао на ТВ-у. После тога сам прешао у професионалце, а после 24 меча поново сам се срео са Виталијем и научио много од њега. Пре свега како се тренира, како се живи ван спорта, како се организују боксерски спектакли, какви су односи у светском врху међу менаџерима и промоторима. Упознао сам челнике светских боксерских организација и решио да све то пренесем у Србију.

Који од браће Кличко вам је ближи?

Обојица су сјајни људи, успешни, породични и образовани. Шампиони су света. Припремао сам се за мечеве са Виталијем, па сам с њим у ближим односима, а много ми помажу и Емир Кустурица, Милорад Додик и Ивица Дачић. Емир је био промотор мог меча за титулу шампиона Европе у Бањалуци, а и отворио ми је врата свог Дрвенграда, где увек могу да се припремам. Милорад Додик ми је исто тако велика подршка, јер је захваљујући њему тај меч одржан у Бањалуци. И тако врaћам бокс на наше просторе.

А Ивица Дачић?

Огромну подршку имам и од њега – пред сваки меч ме подсећа да се борим за своју земљу, заставу и народ. Али да постоји и нешто за шта се вреди борити и ван ринга. Заједно се залажемо за бесплатне школе, у свим спортовима, за ђаке до 18 година. Сва деца имају право да докажу свој спортски таленат, јер не заборавите, свако дете је, пре бављења спортом, на животној раскрсници: да ли ће постати узоран члан друштва или ће у живот кренути странпутицом.

На ком месту, и у боксу, вам је породица?

Породица ми је на првом месту, јер без породице човек је без корена и ослонца. Супруга Ана и син Андрија су ми велика подршка и извор огромне енергије. Кроз јавне наступе увек истичем да је за сваког младог човека битно да негује однос са породицом, да је заснује кад за то дође време, да стиче образовање и да се бави спортом. Само тако омладина може да има здраву будућност, а са таквом омладином и наша земља просперитет – у сваком смислу.

Да ли је бокс, ипак, туча?

Ринг је једно од најпоштенијих места на којима сам био. У њему нема лажи. Гледам противника све време у очи, имамо исти циљ и исте услове да дођемо до њега. Боримо се поштено. Нико не може да нам помогне. Често превазиђем себе. Померим сопствене границе, јер нема удараца с леђа, саплитања и подметања ногу. Храброст се управо огледа у способности да се превазиђе страх и да хладне главе водим своју борбу. С друге стране, кад погледам на свет око себе и на који начин су људи спремни да дођу до својих циљева схватим, по стоти пут, зашто је бокс – племенит.

Шта видите у очима ривала?

Једина особа у том тренутку, с којом се разумем, управо је боксер преко пута мене, кога гледам право у зеницу ока. У његовим очима видим, пре свега, колико сам и плашљив и храбар, колико сам спреман да победим самог себе – да бих победио њега.

Од чега живите?

Само од бокса.

Шта вам бокс још доноси?

Бокс је од мене направио човека, научио ме да се за све у животу борим поштено, очи у очи са сваким.

Шта вам је најважније?

Најважнија ми је будућност мог детета.

Чиме се поносите?

Супругом и сином.

Да ли за нечим жалите?

Не жалим ни за чим, трудим се да пре него што ми прође сваки тренутак у животу, он буде планиран на прави начин.

Како процењујете вредност људи?

Према својим осећајима и њиховим делима.

Да ли волите самоћу?

Да, кад преиспитујем себе.

Како улазите у ринг?

Уз трубаче Бобана Марковића и „Црни воз”.

Шта ћете запевати кад будете шампион света?

„Ко би реко чуда да се десе да Миљацка мостове однесе” од Халида Бешлића.