Сећања на јунаке

Врање – После скоро седамдесет година Свети Атанасије, слава Првог српског пешадијског пука, који је крајем јануара и почетком фебруара 1878. године ослободио Врање од Турака, поново је обележен у овдашњој градској цркви Света Петка. Историја је хтела да је по улазу српске војске у Врање на чијем је челу ујахао на белом коњу генерал Јован Белимарковић, поменута јединица која је учествовала у Колубарској и Брегалничкој бици и у три рата, своју крсну славу прослави у Врању. Славски колач је онда, забележили су хроничари, пресекао Радомир Путник.
Ове године после црквене службе за част и сећање на изгинуле ратнике у ослобођењу Врања, коју је служио владика врањски Пахомије у саслужењу са свештеницима епархије врањске, пререзан је славски колач. Домаћин је, као и прошле године, био командант 78. моторизоване бригаде пуковник Милосав Симовић, а резање колача је у препуној цркви Света тројица обавио владика Пахомије.

Додуше, Светог Атанасија је 78. моторизована бригада прославила и лане, али јој је ове године враћен прави сјај. Команда те јединице је скоро у свему обновила тај обичај, који је, после 1941. када је последњи пут обележен, због идеолошких и још неких других разлога потиснут из традиције.

– Изузетно смо поносни што настављамо традицију Првог пешадијског пука. Наша јединица је формирана 1992. године, а од фебруара 1999. године њени припадници распоређени су и у 17 база КЗБ. Обезбеђујемо 117 километара административне линије са Косовом и Метохијом површине 588 квадратних километара у општинама Прешево, Бујановац и Врање. Поносан сам што је реч о храбрим и хуманим људима, који чувају мир и помажу локалном албанском, српском и ромском становништву у свему градећи путеве, водоводе, прискачући у помоћ увек кад треба и бринући у овим беспућима да недобронамернима препрече пут и онемогуће деловање – рекао је, поред осталог, на свечаности пуковник Милосав Симовић, којој су присуствовали  и командант копнених снага ВС генерал-потпуковник Младен Ћирковић, досадашњи командант 78. моторизоване бригаде са представником Генералштаба генерал-потпуковником Милојем Милетићем на челу и представници локалне самоуправе из Врања и Пчињског округа.

Иначе, ослобађању Врања од Турака претходиле су тешке крваве борбе против Турака.

"Турска команда је за одбрану Врања  концентрисала око 15.000 наоружаних људи у 12 пешадијских батаљона и око 3.000 Арбанаса, два ескадрона коњице и осам топова. Њима је командовао дивизијски  генерал Расим-паша", записао је историчар Никола П. Илић и још додао "да су српске снаге биле слабије по броју војника и наоружању, али јаче по моралу од турака. Шумадијски корпус имао је око 7.000 људи у 12 батаљона са 22 топа и једним ескадроном коњице, а пушке у Срба  биле су нешто слабије од турских."

Почеле су силовите борбе око 22.000 војника на обе стране. Три дана је трајало пушкарање и надмудривање. Изненада, уз велику панику Турци су са породицама покушали да напусте Врање. Зима је била стегла. Дубок снег и жесток мраз су отежавали напредовање. Последњим атомима снаге изузетним моралом српски војници су са генералом Белимарковићем на челу натерали турску војску у бег.

"На улазу у град Врањанци су дочекали српску војску поздрављајући своје ослободиоце. Жене и старци су плакали од среће", записали су хроничари.

Врањанци су на 25. годишњицу ослобођења од Турака подигли споменик ослободиоцима. Он је у граду под Пржаром познат као "Чика Мита". За време каснијих ратова једном је нестао, па направљен нови, а други пут је срушен и знатно оштећен од стране бугарских окупатора. Такав стоји у центру града и сведочи о времену које је светлим словима уписано у историју Врања. Међутим, генерал Белимарковић има само једну улицу у граду који је ослободио, а њу Врањанци знају као Влаинско сокаче.