Књаз Милош и Јана

Не, није ово текст о Милошу Обреновићу и Другом српском устанку, иако је јуче била годишњица овог догађаја. (Мада, сад кад размислим, можда ипак и има везе са неком врстом окупације и борбом за слободу – разуме се, у условима двадесет првог века.)

Годинама се у ситне сате враћам са посла преко Теразија, на којима су све то време – донедавно – стајала два дрвена киоска, по један са сваке стране, који су радили целу ноћ и дуго били једина места у центру града где се, поготово у летњем периоду, могло купити неко хладно пиће. „Шта имате од негазираних вода?” „Јану”, одговорила је љубазна продавачица, или продавац. „А од газираних? – ’Јамницу’”. „Ништа друго? – Ништа”.

Да у нека давна врeмена нисам служио војску у околини Загреба, можда ми онако жедном и уморном ти називи не би привукли пажњу и навели да бацим поглед на закукуљену етикету на којој се једва могло разазнати оно што сам случајно знао, а о чему већина српских потрошача нема појма. Реч је, наравно, о минералној води из Hрватске, мени знаној као „јамничка киселица”.

Више десетина пута сам проверавао и понављао тај експеримент, увек са истим резултатом. Обратите пажњу. Није ту реч о разноврсној понуди у оквиру које се, ето, поред осталог, у богатом асортиману нашла и пристојна „jамница”. Не. То је годинама била једина вечерња „водна” понуда у центру Беoграда. А при томе, ако ова земља још ичега има, онда су то свакако разноврсне и врло добре минералне воде, које мало или нимало не заостају иза извиканих светских брендова попут „Евијана” или „Сан Пелегрина”.        

Е, сад. Покушајте да замислите да ли је уопште могуће замислити шта би било са киоском који би на загребачком Тргу Бана Јелачића купцима од вода нудио само српске произвођаче, на пример, „Књаз Милош” , „Врњци” или „Карађорђа“? Или како би завршио покушај да се Хрвати наведу да купују и лижу српске сладоледе? (Обрнуто је, наравно, окej.)

И немојте ми само рећи „утолико горе по њих”, „нећемо ми ваљда да се спуштамо на њихов ниво”, „капитал не познаје границе” и сличне фразе из репертоара наших либерала. Јер изгледа да их ипак познаје, поготово када je роба или капитал из Србије. Изгледа и ту, као и у неким другим областима, важи како границе нису битне – уколико су српске. Наравно, није проблем у „јани” већ у одсуству сваке симетрије и равноправног третмана.   

Пре годину-две чак је и интернационални Салфорд имао проблем са куповином једне млекаре у Хрватској само зато што су му, ваљда, регионално седиште и менаџмент били српски. Јавност се прошлог лета дуго забављала случајем Жељка Митровића и запленом његове јахте од стране хрватских царинских органа, али се много мање говорило о неславном покушају Слободана Вучићевића да у Хрватској продаје играчке. А о томе да би, рецимо, Мирослав Мишковић са „Максијем” или Беко могли правити неки озбиљан бизнис у Хрватској, да и не говоримо.   

Можда је то само наш локални, балкански синдром и последица рата и националне ускогрудости? Неће бити. Ова криза је само мало оголела сурове и древне принципе на којима почива (и) савремени свет и модерна економија. Није много другачије ни у „великом” капиталистичком свету. На различите начине САД не допуштају Кинезима да уђу у њихове стратешке гране, као што ни хиперлиберални Аустралијанци ни по коју цену не желе Кинезима да продају своје рафинерије и железаре.

Могу да разумем сваког љутитог, отпуштеног или незапосленог радника, док грди „газде”, државу и капитализам. Али никако ми не иде у главу како је могуће да се у српској јавности и медијима много више повлачи и развлачи један Мирослав Мишковић, него, на пример, Ивица Тодорић, власник „Конзума”, „Идее” и доброг дела Србије.  

И како то да је „Макси” био стална тема и био „монополиста” док је био „Делтин” и Мишковићев, а више није тема и није монополиста од када је постао белгијски? Могуће је да у „Привреднику” има свакојаких ликова, али не верујем да је морално-етичка структура много другачија него што је међу професорима, новинарима, владикама, аналитичарима и академицима које познајем. Другим речима, има их разних.

Наравно да је у питању врзино коло узајамног неповерења, изневеравања и разочарања између пословних људи, грађана и слабе државе, где се свако, са више или мање добрим разлозима љути и жали на она друга два дела троугла. Пословни људи на државу која им не помаже и на народ који их не разуме, народ на државу и „тајкуне” и тако у круг – уместо да схвате да су упућени једни на друге и да једино заједнички, евентуално, могу избећи заједничку пропаст у помахниталом жрвњу глобалног капитализма.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”