Мали музеј међу елитом Европе

Град Пенафиле у Португалији биће 19. маја, на Међународни дан музеја, домаћин престижног европског избора на коме ће и Србија, први пут у њеној дугој музејској делатности, имати запажено место – њен мали музеј стигао је у само финале избора. Музејски форум Европе, наиме, тада проглашава „Европски музеј године”, а у најужем кругу номинованих је Музеј из Пријепоља, најмањи и најмлађи у Србији.

Директор пријепољског музеја Славољуб Бато Пушица (60), историчар, већ 19 година је на челу те установе, и најзаслужнији је за ово смело надметање у жестокој конкуренцији 46 музеја из европских метропола. Пушица је, практично, душа и срце те установе, у којој је, уз етнолога, једини музејски стручњак, међу само шесторо запослених. Вредне подухвате подржане од Министарства за културу – а много их је у раду музеја основаног 1991. године – носио је на својим леђима: писао пројекте, трагао теренима лимске долине, зором устајао и у дотрајалом „југу” неуморно возио и водио по беспућима академике, истраживаче и мајсторе, обнављао пропале споменике, организовао дешавања у установи… Ових дана, уместо да се у миру спрема за историјски догађај у Португалији и своје десетоминутно обраћање пред 300 најкомпетентнијих музејских стручњака из света, преокупиран је трагањем за споменицима по врлетима Голеша код Прибоја, редовним директорским задужењима, организацијом поставки Музеја Војводине и дела Мехмеда Слезовића у Пријепољу...

Шта је судијама Европског музејског форума представљено као највредније из рада музеја кад су у октобру посетили установу и отишли задовољни, уврстивши вас потом у финалисте?

Кад сам пре четири године, као председник ИКОМ-а Србије, у Паризу прочитао услове конкурса за избор „Европског музеја године”, дотле сматрајући да је то немогућа мисија за ма који наш музеј, видео сам ипак, да неке захтеве Музеј из Пријепоља већ испуњава: пројектима, опремљеношћу по најзахтевнијим стандардима, мултикултуралношћу, богатством дешавања. Прошле године послао сам обимну документацију на конкурс за ту награду. Прво су нас обавестили да смо постали један од 46 кандидата, па су судије из Ливерпула долазиле да наводе провере, а сада смо већ у врху, на понос култури Србије. Осећамо се као победници, без обзира на то ко ће 19. маја у Пенафилеу победити. Највредније што смо представили јесте наш вишегодишњи пројекат „На светим водама Лима”, у оквиру кога на великом простору југозапада државе, па и шире, пописујемо и заштићујемо све споменике: римске, византијске, православне, исламске. Захваљујући томе обновили смо манастире Давидовицу и Куманицу, обавили археолошке радове на Јусовића кули и локалитету Мусала, завршавамо заштиту варошке Куће Јусуфагића, открили смо мало познате цркве и џамије од Проклетија ка Пештери, радили и на цркви Урошевици и порушеној џамији у Радулићу код Берана. Те значајне пројекте представљао сам по свету, говорећи о њима у Бечу, Паризу, Шангају. Такође, у музеју смо последњих година организовали низ врхунских изложби: од велике изложбе на опроштају Влада Дивца, до поставки дела Паје Јовановића, Шумановића, Лубарде и других. Представили смо наш музеј 1998. у Берну и 2008. на Корзици, угостили смо поставке Земаљског музеја из Сарајева, из Хрватске, Цетиња, Бањалуке. Држава је из НИП-а у модернизовање нашег музеја издвојила минулих година око 50 милиона динара.

Колико изражена мултикултуралност има удела у успеху установе?

Мултикултуралност је веома битна, наравно, јер ми никада нисмо правили разлику међу споменицима, радили смо и на православним, и на исламским, и на римским светињама. За нас је сваки значајан, без обзира на то којем народу припада, с тим што се држимо приоритета према вредности и старости споменика. Ето, промовисали смо православље обновом манастира Давидовица и Куманица, а након рата у Босни први покренули серију предавања о исламу као светској религији, ради бољег разумевања и суживота на овим просторима. Настојимо и да развијамо везе међу музејима у државама региона, што је такође примећено.

Има ли потајних нада да би Пријепоље могло ускоро добити награду „Европски музеј године”?

Незванично, у неким причама помињу нас као могуће фаворите за ту награду, али о том – потом. Важно је да се свету представимо, да Пријепоље уз Белог анђела, Влада Дивца, Валтера… буде препознатљиво и по свом музеју. И не само Пријепоље, него да представимо и Србију, нашу културу и музејску струку.