Себи сам дао задатак да будем частан

Глумац Ирфан Менсур одавно осваја гледаоце и као редитељ. Прошлог понедељка на сцену „Стаменковић” у Београду извео је тим глумаца у саставу: Милан Чучиловић, Иван Зарић и Срна Ланго, који су, уз честе аплаузеусред извођења романтичне комедије, тражили одговор на питање – „А где је љубав”. Адаптацију овог текста потписао је Ирфан Менсур уз напомену да је у том писању био инспирисан делом америчког писца Мареја Шизгала.

Рођен је 19. јануара 1952. у Сарајеву. Гимназију је завршио у Нишу, а глуму у Београду, у класи професора Миње Дедића. Члан је ЈДП, а као глумац, редитељ и професор радо је виђен гост на сценама и академијама широм Србије.

Награђиван је за своја позоришна остварења, а посебно се памте његова улога кнеза Павла у истоименој драми, као и режија представе „Плава птица” која је била хит у ЈДП. Дубок траг оставио је и у филмовима „Мирис дуња”, „Браћа по матери”, „Пас који је волео возове”...

Живи у Београду. У Браку је са Срном Ланго. Имају тројицу синова: њихов Павле (12), Ирфанов Филип (27) из брака с манекенком Љиљаном Перовић и Срнин Алекса (18) из њеног првог брака.

А где је љубав?

На ово питање немогуће је дати одговор. Љубав можемо да пронађемо у свакодневној ситници која се деси између двоје људи. Срећан сам у породичној хармонији и с пријатељима. Све остало се може свести на пријатност, али не и на љубав.

Од чега љубав зависи?

Од много тога: одпамети, стрпљења, лепоте, еротике, верности. Кад се љубав догоди, кад букне, требало би је чувати. Али нико никад не може да буде сигуран колико ће то стање да траје, јер осећањима се не може управљати. Ни својим, а никако туђим. На мени је само да учиним све да та особа или ти људи, према којима осећам љубав, остану уз мене.

Чему учите синове?

Да буду часни људи. Учио сам их, а и сад их учим, најчешће, личним примером. Себи сам поставио задатак да будем частан човек. Никад никоме нисам желео зло, нити сам, било с ким, ступао у неразуман сукоб. Часно обављам све послове у свом животу. А кад је у питању њихова школа увек сам им говорио да стицањем знања постају сигурнији, а тиме и срећнији људи.

Шта је обележило ваше одрастање?

Веома касно сам помислио на глуму као покушај да будем креативан. Одрастање сам свео на оно што је у том тренутку, у Сарајеву и Нишу, било понуђено мојој генерацији: спорт, мало рокенрола, више филмова, често држање за руке с девојчицама, редован одлазак на игранке, па мале и мало веће љубави...

У ком окружењу сте тада живели?

Моји родитељи су се развели кад сам пошао у школу. Отац је касније отишао у Ниш, мајка у Шведску. Остао сам уз оца и његову нову супругу Мирославу, глумицу у Нишу. Тако је моје одрастање и због ситуације у којој сам се нашао, било покушај да од себе направим значајну јединку. Због маћехе и њених пријатеља, глума ми је била најближа. Тако сам открио један нови свет – свет позоришта. Кад сам примљен на академију стекао сам, на класи, нове пријатеље: Данила Лазовића, Наду Блам, Радета Марјановића...

Ко вам је био пример за углед?

То је, пре свега, седамдесетих, био Стево Жигон. Потом је цела генерација, на неки начин, била заљубљена у Зорана Радмиловића и његову моћ да влада сценом и публиком. Тада је он играо краља Ибија. Правио је и акције „Селу у походе”. На једној ми је, док смо седели око логорске ватре, казао: „Ништа у овом послу нећеш учинити ако у припреми сваке улоге не поништиш себе”. То је у „преводу” значило да увек на сцени морам да будем човек кога играм, а не Ирфан Менсур. Тај Зоранов став никад неће бити заборављен. Преносим га својим ученицима, а они ће својим...

Зашто вам је потонуо први брак...

Зато што нисмо ни она ни ја добро разумели шта брак заправо значи. Није ту било никаквог сукоба. Једноставно смо обоје схватили да би свако од нас требало да крене у живот новим путем, а да ће наш син Филип несметано да расте и уз мене и уз њу, јер нисмо поставили ограничења у смислу бављења дететом. Делили смо га онако како је Филип хтео.

... а како вам је сад?

Кад сам упознао праву љубав, кад сам кренуо у живот са Срном, схватио сам да оно што је било нема посебну вредност. И сад смо у браку 14 година. Старији сам од Срне 19 година, али ми не размишљамо о годинама и нисмо их ставили као границу било каквих наших односа. Напротив, понашамо се, по свему, као да ћемо да живимо, радимо и волимо се наредних 100 година.

Која емоција је најјача?

Мени је пријатељство најјача емоција у свим односима, од дружења до љубави. Јер, без пријатељстванема љубави. Искрено пријатељство и искрену љубав ништа не може да замени.

Која је ваша филозофија?

Ово чега се држим није филозофија, то је просто моја жеља. А то је да не оскрнавим свој посао, своје занимање и самим тим своје име. Никад нисам ушао у примитивне варијанте свог посла. Али нажалости у позориште се, полако, увлачи варијанта примитивизма под именом „турбо позоришта”.

Да ли сте верник?

Велики сам верник који не верује у Бога. Односно не верујем у религију и храм. Свако вече се помолим Богу, свом измишљеном Богу, да ми сачува фамилију, здравље и да ми очува хармонију и срећу живота. Тако сам мирнији.

Шта планирате пословно...

Путујем ових дана у Ниш на предавања. Имам дипломске представе студената, а у размишљању сам о следећој представи. Срна и ја припремамо сценарио за филм и још два позоришна текста.

...а приватно?

Битно је да се питамо: „А где је љубав”и идемо за њом. Па и када не знамо одговор, радо то питање и смех делимо са публиком у позоришној сали. Имамо још неколико извођења у мају и неке нове послове. Заслужили смо и одмор, али не знамо ни кад ни где ћемо га провести.