Њихов секунд, наша година

Увек желимо да најбољи човек победи на изборима. Како се он, нажалост, никада не кандидује, клоним се предизборних очекивања.

Садашња влада је четири године тетурала под теретом скаски о просперитету, неуморном рату против корупције или свакодневној борби за обичног човека. Што веће обећање, то веће разочарање. Премда се, руку на срце, од ове гарнитуре није могло очекивати нешто битно боље или другачије.

Опозицији је ишло сасвим добро. Док се кампања није захуктала, трудила се да не привуче претерану пажњу грађана препуштајући ривалима да се сами угрувавају. Сада упадају у исту замку.

Нуде планове за запошљавање, за инвестиције, за порезе. Уместо да остану код тога да у људима убију било каква очекивања од нове владе, само их додатно подгревају.

Није необично да више од 70 одсто грађана сматра да Србија иде у погрешном смеру. И да се велики број људи само нада да ће нова власт бити ипак нешто мање лоша од досадашње. Ко год да је формира.

Како онда да се не нервирам када странке које хоће да воде државу тако лако плаћају 200 евра за пропагандни секунд на телевизији у ударно време – у земљи у којој се иста сума исплаћује запосленима за откуп читаве једне године стажа. Њихов секунд, наша година!

Како да не искључујем телевизор склањајући се од помпезних слогана који понизно говоре само оно што бирачи желе да чују. У којима је најважније мучки ударити непријатеља – да, да, баш непријатеља, а не политичког ривала – и при том заборавити на елементарну етику? Етику, коју етику?

Како да поверујем доскорашњем председнику када каже да је „некада у кампањи било гласних порука, простаклука, претњи, насиља и подлости“ а да се то сада „изменило“, када његова странка води толико негативну кампању да се стомак окреће и многим њеним симпатизерима?

Како да се поставим према причама о лажираним дипломама, скупим авионским картама, сумњивим лобистима, негостољубивим домаћинима који одбијају да неке кандидате приме у кућу?

Шта ћу међу плански озареним лицима која пригрле све кандидате у пролазу?
Како да се снађем у формално секуларној земљи у којој лидер опозиције талибанском искључивошћу тврди да је „сваки човек који верује у бога добар човек“, а кандидат водеће партије власти за градоначелника Ниша тврдоћом џихадисте закључује: „Јер шта је то човек ако не верује?

Онда нисам потпуно сигуран да и јесте човек“.

Како да мирно гледам како ови на власти примитивно злоупотребљавају државне позиције у огољеној партијској функцији? Не нервира мене толико што ме лажу, већ што желе и да поверујем у лажи.

Како веровати слици коју су насликали политичари када њихова визија будућности подсећа на пропуштене прилике протеклих година? Усмерени на то да чврсто притискају кочнице како би лечили симптоме кризе, говоре о опреми за бебе и понављају да свачији каиш мора да се стегне, добровољно или не, али ко да им поверује?

Како не насести док овдашњи лидери раде оно што најбоље знају: заустављају време. Покушавају да га искористе како би испразним обећањима стимулисали економски раст, једини начин да се изађе из кризе. Раст може да буде остварен само ако свако потегне, понављају попут мантре ову конгенијалну и свакако истинску паролу. Али, колико је она реалистична?

Како да не стекнем утисак да политичка класа има само нејасну идеју о томе како економија заиста функционише? Алхемијски слогани попут „реформе“ или „раст“ и „и штедња и раст“ асоцирају на лажне наде и чисте фантазије. Како када се озбиљни економисти мачују око тога да ли штедња или раст? Овде и то може. А што не би када је и даље на снази она ноторна илузија „и Европа и Косово“.

Како да ме не потресе помињање речи приватизација која је разорила бившу економију а нову није ни покушала да ствара? Како да се не сетим да је у протеклој деценији, упркос инкасираних 2,6 милијарди евра од продаје више од три хиљаде јавних предузећа, 65 одсто њих престало да ради или је пред гашењем? Тако је изгубљено око 83.000 радних места, две трећине послова који су постојали пре приватизације.

Како да заборавим да се годинама, из дана у дан, сва потрошна роба замењивала увозном, од пасте за зубе до фрижидера, од белог лука и парадајза до аутомобила? Можда је потрошачима то био благослов јер су за трептај ока из несташица ускочили у изобиље, али проблем је што нису имали довољно новца за све те западне производе. Тако су становницима великодушно понуђени кредити од новооснованих комерцијалних банака, такође са Запада.

Како да тек тако прогледам кроз прсте владама које су – неспособне да покрену производњу – олако узимале кредите очаране могућношћу да први пут добију приступ „стварним“ и јефтиним финансијским зајмовима. Као да су Војводина или централна Србија Рајна-Вестфалија или Баварска.

Општи резултат је уништена производња, безначајан извоз, земља на несигурном тлу презадуживања, појединци који грцају у дуговима.

Како да протумачим обећање домаћег политичара–привредника који каже да ће од својих пријатеља у Москви обезбедити силне милијарде долара улагања – под условом да његови дођу на власт? Ако већ има такав утицај, зар није патриотски донети те паре овде па да победи Србија? Не може. Себичњаштво је опште место. Aut Ceasar, aut nihil.

Како да поверујем у неки социјални дијалог који би требало да буде мелем на рану милионима осиромашених и незапослених, када кандидати левице и центра немају никакав озбиљан концепт извлачења из кризе?

Како да останем миран када чујем како се министар економије хвали да је за десет година у Србију инвестирано 17 милијарди евра? Где се слила река тих милијарди? Тај новац могао је да буде употребљен за подизање темеља сопственог економског раста – да су инвестиције отишле у инфраструктуру, у ремонт државе, у консолидацију читавих делова индустрије или у образовање.

Уместо тога, новац је бачен кроз прозор.

Како да одолим а да не израчунам да је од тих 17 милијарди евра могло да се направи 17.000 километара аутопута кроз равнице? Или 42 она скупа моста. Или 17 „Фијатових“ фабрика у Крагујевцу. Не бих о томе колико је то болница, школа, обданишта...

Како да се скинем с бирачког распећа на које су ме поставили јер је, признајем, моја жеља за кажњавањем јача од потребе за награђивањем тих људи који стварају више проблема него решења?

Нема сумње да је Бизмарк био у праву када је говорио да је политика „уметност могућег“ и да, стога, решења морају да се траже тамо где су конкретно остварљива.

Чак и најпросечнији економиста или политичар способан је да смисли чаробне куре за српско друштво и привреду, али оне имају шансу на успех колико и да усред Атине попијете турску кафу.

После свега, немам одговор на питање како ће Србија живети у будућности. Плашим се да се не понови да једино што научимо на новим изборима буде то да ништа нисмо научили на старим.

Једино је сигурно: Србија ће морати радикално да мења стил живота на који је навикла. А да би се порука чула, да би се ишта преокренуло, треба гласати.