Братски делимо само турбо-фолк

У памћењу је кључ разумевања, лајтмотив је који Миљенко Јерговић, Загребчанин, писац и новинар, варира из књиге у књигу, сећајући се Балкана, преломних историјских тренутака, а кроз појединачне судбине. Због временског укрштаја, увек нас чини буднима за схватање узрока и последица. Сада, како каже, пише пикарски роман, о лику који живи по аеродромима и у авионима, и нада се да ће бити готов до јесени. „Дружим се с фикционалним јунацима да не приметим оне стварне, живе јунаке нашега доба… У ствари, пишем из самоће и очаја”, каже Јерговић.

Ваша последња књига прича „Иншалах, Мадона, иншалах” („Ренде”), прозни је ремикс босанских севдалинки, као и далматинских клапских песама. Које сте тачно догађаје описали у тим песмама, које емоције и атмосферу?

Тешко ми је да одговорим на то питање. Али ако послушате неку добру кафанску песму, рецимо ону „Димитријо, сине Митре”, па покушате да замислите животну причу тог Димитрија, коју ћете реконструисати из мелодије, текста, атмосфере, једнога такта или једне речи, свашта вам се може догодити. Таква прича може бити из овога времена или из неке даље или ближе прошлости. Рецимо, мени „Димитријо, сине Митре” звучи као Србија након Балканских ратова, а пред атентат у Сарајеву, у време када се ђаци уротници врзмају око Зеленог венца... Ето, по том принципу, настајао је и овај ремикс.

Пишете о времену Османског, Хабзбуршког царства, старој и новој Југославији, Хрватима, Бошњацима, Србима, Црногорцима, о БиХ. Колико је на вас, утицала чувена (и злоупотребљавана) Андрићева приповетка „Писмо из 1920.”, која о Босни говори као о месту ендемичне мржње?

Та је приповетка, као и свака друга Андрићева приповетка, фикционално дело. Дакле, не би је требало читати као што се читају историјски извори. „Писмо из 1920.” не доноси Андрићеве политичке или свеједно какве ставове. Ако ту каквих ставова има, онда су то ставови Макса Левенфелда, књижевног јунака. Али чак и ако бисмо одлучили да осудимо и евентуално погубимо књижевни лик, или да покојног Макса, који је, ако се сећате, у причи страдао као добровољац у Шпанском грађанском рату, заправо бисмо погубили невиног човека. Он, наиме, о Босни не говори само као о месту ендемичне мржње. Његов је проблем с Босном пуно дубљи, трагичнији, болнији...

Недавно је обележено две деценије од почетка опсаде Сарајева, вашег родног града. Како сте се сетили овога датума?

Са тугом и у тишини. Не знам како бих другачије. Моја сећања су само моја, могу да их износим у својој прози или есејистици, али мимо тога, она нису део никаквог заједничког осећаја, опиру се јубилејима и немогуће их је колективизовати. То је нешто око чега се највише трудим: не допуштам колективизацију властитих сећања, осећаја, искустава.

„Када се људи целог живота мрзе, а Бог, судбина или што су од исте јапије начињени, не дају им да се раздвоје ни на један дан, тада у њиховој мржњи настаје неки виши ред”, пишете за индивидуалне људске односе. Међутим, када је о нацијама реч, постоје мишљења да је Југославија била „вештачка” творевина, да је од почетка била осуђена на пропаст. Шта о томе мислите?

Како може бити вештачко нешто што је трајало седамдесет година? Или четрдесет пет, у новијем, социјалистичком издању? Колико трајна треба да буде држава да би се рекло да је природна, а не вештачка? По мом мишљењу свака је држава вештачка творевина, не постоје природне државе, али постоје релативно хармонична друштва. Југословенско је друштво, на жалост, било засновано на једнопартијској владавини, а не на покушају хармонизације.

Колико смо заиста слични а колико различити ми Хрвати, Босанци, Срби, који говоримо суштински истим језиком?

Да смо мање слични, мање би биле и наше мржње. То је оно што се зове терор малих разлика. Али чини ми се да су код Срба, Босанаца, Хрвата разлози за бесну мржњу често знали да буду истоветни разлозима за сношљивост, љубав и толеранцију. Само што се због тих разлога данас кољу, а сутра не могу да живе једни без других.

Шта нас више повезује висока култура, тужбе за геноцид у Хагу, турбо-фолк, или ништа од тога?

Повезују нас заједничка историјска, породична и животна искуства, али више од свега, заједнички језик. Штошта је нама заједничко, али никако да научимо да делимо оно што нам свима једнако припада. Једино што, ето, турбо-фолк братски умемо да поделимо. Најгори хрватски националиста, који би Партибрејкерсе, Драгана Великића или Ивана Тасовца испалио на Месец чим би му се нашли у близини, а своје сународнике који с поменутима имају неке везе, прогласио би „Југословенчинама”, издајницима и четницима, у правилу је највећи обожавалац Цеце Ражнатовић и њених епигона.

Историја се мења и услед рехабилитовања људи који су сматрани сарадницима окупатора. Пишући о сукобима четника и партизана у роману „Двори од ораха”, ви сте о Дражи Михаиловићу писали сагледавајући га као трагичну личност. Шта мислите о његовој рехабилитацији?

Пре неколико година сам, у интервјуу за „Време”, изрекао неколико реченица о епизодном књижевном лику Драже Михаиловића у роману „Двори од ораха”. Дакле, нити сам шта упитан о његовој историјској улози, нити сам о томе говорио. Неколико месеци затим челништва Хрватског друштва писаца и хрватског ПЕН-а против мене су повели кампању, у ствари јавну хајку, у којој су учествовали сви већи национални медији, као и Хрватска телевизија, после које су непознати људи почели да ми прете, због чега сам морао да тражим заштиту полиције. А говорио сам само о књижевном лику, у једном фикционалном делу. Разумећете ме, надам се, што ћу вам рећи да ми не пада на памет да кажем иједну једину реч о личности Драже Михаиловића. Што год бих рекао, бојим се да би хајкачи то употребили против мене. Неко би им већ транскрибовао мој интервју са ћирилице на латиницу, будући да они ћирилицу не знају. Ипак, рећи ћу нешто што ми је важно да знају људи који читају моје књиге: једини југословенски борци против фашизма и нацизма били су партизани.

Једном сте за наш лист казали да навијате за српске репрезентације када играју са хрватским, а да бисте радили обрнуто када бисте живели у Београду. Да ли то значи да вас опозициони став одређује и у спорту?

Не, него ме одређује степен иритације. Како живим у Загребу, некако је и логично да ме иритирају хрватски хистерици и помамљени националисти, укључујући и политички застрањене фудбалске навијаче. Да живим у Београду, нервирали би ме њихови српски парњаци. Мислим да је логично, у емоционалном, интелектуалном, па и у моралном смислу, да човека нервирају они који представљају већину, којих више има и који су му најближи. Осим тога, нисам више у стању да делим колективне емоције, свеједно јесу ли позитивне или негативне. Чим сви мисле исту ствар, мени се учини да нису у праву.

Често сте у Београду, како у овом тренутку видите српско друштво?

Тешко ми је да о томе говорим, јер сам мало долазио у Србију изван Београда. А Београд је довољно велики град да у њему свако, па и ја, може да нађе оно што му припада. У мом случају, то су неколико пријатеља, пуно добрих познаника, књижаре, Коларац и Београдска филхармонија, „Ренде”, издавач мојих књига на језику на којем су оне написане, неколико мени важних улица и градских четврти, Атеље 212, Југословенско драмско... Српско је друштво, као и сва наша, ексјугословенска, транзицијска друштва, темељно подељено и завађено. А моја страна у Србији је она коју у својим текстовима изабере Теофил Панчић.