Тајне зарђалих катанаца

Уставни суд је управо оборио закон који је допуштао да нам Служба улази у живот по свом ћефу, и без судског налога. То је добра вест, али ништа више од тога. Тешко је, ако не и немогуће успоставити контролу над прислушним моћима тајних сила. Ко би уопште могао да спречи прислушкивање мимо закона? Наравно, Служба, као дијаболични симбол монопола на тајну. Али, она то неће учинити. Тако би изгубила темељ своје мистерије о пореклу моћи. И морала би да полаже рачуне, уместо да се рачуни полажу њој.

Овај низ хипотеза, заснован је на искуствима о жилавости оних сфера које деценијама нико не контролише. Заштитник грађана Саша Јанковић непрекидно указује на јаз између илузије о људским слободама и дискретним но снажним силама које ту вредност игноришу и негирају. Тако смо непрекидно у слепој улици, из које нас могу извући само они који су нас тамо довели. А они то, свакако, неће учинити.

Пратећи чаршијски мит о свемоћи тајних служби, грађанство је најпре запало у узбудљиву параноју: „Да, ја сам тај који је занимљив. Сигурно ме прислушкују.” Многи који су себи били врло важни, јако су се растужили кад им је „са званичног места” саопштено да нису интересaнтни за службу.

Наравно, то није само наш проблем. Незаконити упад у приватне дијалоге и тајне унапређен је и олакшан постојањем нових технолошких чуда. Сваки аматер данас може да се „окачи” на лице које му је занимљиво. Чак и у уређеним државама, службе се довијају како да игноришу демократске норме и да то лепо објасне ако их ухвате у нечасном шпијунирању. Све се може образложити „вишим интересима”. Тероризам и високи криминал недостижни су без инсајдерских података. Али тамо где има виших интереса, има и злоупотреба. На пример, у складиштењу података који се могу изнети на бели дан управо против оних који би да наруше свети монопол тајних сила.

Све нам казује да су дуге уши разних служби начелно недостижне, независно од напора легитимне државе и луцидних објашњења заштитника грађана. Можда је део решења у „отварању” досијеа, збирки мање или више занимљивих литерарних огледа доушника или оперативаца.

Ако су досијеи тајни, како их уопште учинити јавним? Наравно, законом који би све лепо регулисао. Али ниједан пропис није у стању да омогући све оно што треба једном друштву да би се ослободило баласта вечног Алексе Жуњића. После 5. октобра 2000, „нова демократска власт” је обећавала скидање печатног воска са свих досијеа које је направила Милошевићева секуритатеа. У победничком заносу, као у првим часовима сваке револуције, тако нешто је било лако рећи. Учињено није скоро ништа, Служба је остала под шињелом Феликса Ђержинског, она снага која једина од саме државе боље зна шта је за државу добро.

Било је неколико козметичких покушаја реформи, смењивани су шефови и њихови асистенти, али ћуд је остала иста. Захтеви да се промени структура и надлежност служби и омогући „цивилна контрола”, остали су пред мрачним зидом из кога ниједна цигла није извађена. Многа убиства и покушаји ликвидације, пре свега новинара, остали су до данас државна тајна. Она (тајна) свакако је записана и лежи заштићена вишим интересима. Али, захтеви за отварањем „тајних досијеа” све су снажнији, и долазе из центара моћи којима је тешко одолети. Бар се не могу игнорисати.

Питање је, у ствари, шта све отворити из тог тајног купусарника, који је сабиран још од свађе Тита и Стаљина, и погрома такозваних информбироваца. Тамо су подаци о свим поделама, греховима и подвизима, злочинима и казнама. Ако је казне за оне који су чинили злочине „у име народа” уопште било.

Мора се знати да је велика гомила папира уништена у ноћи између 5. и 6. октобра 2000. У тој паљевини многи докази о злоделима су отишли према небу, као и жртве пре тога. Али сигурно је да се има шта отворити, мада скоро и да нема часног радника Службе који ће потврдити да било каквих „тајних досијеа” уопште има. „Вођене су само неке службене забелешке, као и свуда где се ради са људима. И то је све. Безбедност државе понекад је преча од појединачних судбина, пре свега за људе из Службе!”

Ову, замало па дирљиву илустрацију смерности људи из описане делатности, пренео ми је пре десетак година „један од њих”, који ме је уверавао како без тајне „ у ствари и нема ничега”.

Можда је и то тачно, али како за кога. Ако је тајна као таква темељ опстанка Службе, постоји бар још један стуб. А то су сарадници, или простије, чак мало ружније речено, доушници. Ако њихова имена постану власништво јавности, онда се руши читав систем денунцирања. А без тога, као и без тајне, такође нема ничега.

Служба је успешно ангажовала многе безначајне, али и важне људе. Неки од њих су се вероватно уздигли до самих врхова власти. На том нивоу се већ поставља кључно питање: ко је у моћи да успостави контролу, и над ким? Одговора нема. Локоти на бункерима где тамнују важне тајне остају заштићени од слободарског разваљивања.