Из Србије у Дубаи

Те 2008. године док сам била у посети пријатељици одлучила сам да се заувек преселим, напустим Балкан. Зашто..? То разумеју сви који живе у иностранству и желе тамо да остану.
Закорачила сам напоље а иза мене је остала зграда аеродрома Дубаија. Мирис цвећа…сунце, хиљаде људи се ужурбано крећу…Чудно…зашто се осећам као код куће?

Ова мисао ме подсетила на паничне мејлове моје драге пријатељице Марије која је - иако већ потписала понуду за посао у Дубаију - сматрала да се нешто ужасно може десити; да јој послодавац не пошаље визу па да већ добијени посао изгуби. Са смешком сам је разуверавала разумевши притом њену панику. Знала сам тачно како се осећа она али и хиљаду младих, креативних људи жељих посла, нормалног живота.

Имала сам срећу да се не мучим као већина у тражењу посла, моја компанија ме пребацила овде кад сам затражила трансфер. Тада се мој живот променио. Постала сам срећнија, опуштенија, осмех ми није силазио с лица.

Није мени финансијски било лоше у Србији, позиција и плата су биле добре, али константна напетост на лицима драгих људи који сваки дан ишчекују лоше вести, инфлација, претерано мешање обичних људи у политику - људи који би требали да мисле на своју породицу, децу, кукњава око неплаћених рачуна…

Било ми је доста тога. А било ми је доста и тога што сваку жену која лепо и неговано изгледа називају спонзорушом - они, који су убијени економским кризама сада у беспарици, несигурни, незадовољи својом платом, а несвесни да многе жене мукотрпно раде да би приуштиле то што имају. Мрачне енергије.

Тако сам ја видела Србију, и знала сам да је Марија у овом послу видела сламку спаса и зато је се тако грчевито држала, престрављена да је неким усудом не испусти.

Мој живот на другом крају света је започео.

Приметила сам разлике…осећале су се на сваком кораку. Политика? Нико није много питао ко је на целу државе када је свима добро, али сви су знали и поштовали породице које владају емиратима. Љубав народа према држави се могла приметити сваке године, другог децембра, када би сви окитили своје аутомобиле у бојама застава и изашли на улице градова да прославе. Било је ту свакаквих симпатичних идеја, од срца и звездица у бојама заставе налепљених преко аутомобила, трака окачених за ручке, заставица на крову, до прекривања целог аутомоибила спрејом у националним бојама. Сећам се још 2008, прво што сам урадила: купила сам малу заставу. Зашто? Зашто толико људи другог децембра на улицама града који и није њихов? Весели, са осмехом славе уједињење емирата? Нико те не може натерати да залепиш срцуленца и звездице по колима ако тебе то не чини срећним.

Зашто су људи овде срећни а у Србији нису?

Осећа се неки мир, ред. Сигурност. Строго, можда у неким сферама прилично конзервативно за наше појмове, али видна политичка и породична хармонија.

Никада нисам чула понижавања и увреде: ах, сад ми је јасно зашто тако вози - жена је за воланом! Овде се домаћица и мајка поштује и подразумева се да јој је све обезбеђено; овде се и жена која мукотрпно ради поштује. Тражите дечка/мужа? У клубу га нећете наћи, то је исто као у Србији. Клима? Ко воли топлије крајеве - рај на земљи. Једино што ми повремено недостаје је - позориште.

Нигде није савршено, али ја сам насла срећу за којом сам трагала: будим се са осмехом и имам квалитет живота, животни стил о којем сам сањала. Будити се са сазнањем да је сваки дан управо оно што си желео да буде је нешто на чему ћу увек бити захвална.