Хип-хоп гужва

Трибина на тему "Хип-хоп епика и етика" одржана је прексиноћ у препуној сали Народне библиотеке Србије. О текстовима и култури домаћих хип-хопера разговарали су музички критичари Драган Амброзић и Марко Николић, текстописци и чланови групе "Београдски синдикат" Бошко Ћирковић Шкабо и Феђа Димовић, и писац Владимир Арсенијевић. Разговор је организован са циљем да представи феномене који сведоче о "преплитању оралне и дигиталне парадигме у савременој српској култури".

Критичар Драган Амброзић приметио је да је појава хип-хоп музичког таласа у иностранству дочекана "на нож", и да су људи били скептични да ли се уопште ради о музици. Амброзић је додао да се тек касније показала спремност за овакве видове изражавања.

– Данас се више не говори о томе да ли је хип-хоп музика или није, већ је актуелна расправа о иновативној употреби електронике и језичким иновацијама које прате хип-хоп. Текстови црначке музике први су увели приличну језичку револуцију. Њујоршки сленг нама је био узбудљив, и нико није помишљао да ће се тако нешто појавити на српском језику. Језичка револуција код наших хип-хопера најдаље је отишла са данашњом генерацијом извођача – рекао је критичар.

Амброзић је потом испричао искуство са гостовања у Ротердаму, и трибине на којој је било речи о томе зашто је хип-хоп освојио све меридијане, и зашто у њему људи данас виде најбољи начин да се изразе.

Наиме, када су чули песме "Београдског синдиката", "одреповане" на српском, холандски хип-хопери су били изненађени и Амброзићу су рекли како њима не дозвољавају да репују на холандском! Публика би их извиждала јер сматра да је право реповање – само реповање на енглеском, те се њихов, холандски хип-хоп не би сматрао аутентичним. – Холанђани су посматрали наше извођаче са дозом завидљивости, и зато сматрам да наша хип-хоп сцена има озбиљнију друштвену улогу, и носи дубоку друштвену поруку – рекао је Амброзић и на примеру песама "Београдског синдиката" анализирао какву идеју шаље хип-хоп.

За Амброзића, текстови ове групе критикују, како је казао, "импотентну политичку стратегију" и "политичку муљажу".

На то су "Синдикалци" одговорили да је њихова група почела као "шала, зезање", и да нису радили да би реформисали језик, унапредили хип-хоп сцену или да би били хваљени пред публиком у некој библиотеци. Једноставно били су незадовољни стањем у музици и песмама које нису биле аутентичне. Феђа Димовић је истакао да је теже било писати политичке песме 1999, када је неко за то могао да плати главом, док данас људи више страхују за корицу хлеба или нешто бољи посао. А колико је њихова појава на музичкој сцени била изненађење, публици је објаснио и чудним питањима која су им тада постављали новинари типа: Да ли сте ви гето, како је у гету…

Као добар контрапункт разговору била су размишљања писца Владимира Арсенијевића који је приметио да је хип-хоп попунио празнину насталу нестанком рокенрола, и да је та врста музике нешто што је овој култури недостајало. Арсенијевић је похвалио изузетну искреност у текстовима "Београдског синдиката" али је изнео тезу да поједини хип-хоп текстови шаљу контрадикторне поруке чиме је, заправо, покренуо питање одговорности хип-хопера. Свој став је поткрепио примерима из песама "Синдиката", примећујући да млади, који су одрастали 90-их година 20. века, нижу ствари на њему необичан начин. Познатом писцу смета што се у њиховим песмама и даље помињу православље, митови, Косово и српство, о чему смо, како је рекао, слушали превише свих ових година, и поставља питање зашто би хип-хоп био полуга која би покретала те теме. "Ако се већ радикално наступа, онда треба наступати са прогресивним, а не конзервативним ставовима", сматра Арсенијевић, додајући да у друштву које је заглављено у свом односу према историји, и млади "гракћу" исту причу.

Феђа и Шкабо су саслушали ове примедбе и одговорили да не могу свима да буду по укусу. "Никада нисмо били миљеници критике, нити смо добили неку награду. Свима си готиван али те нико не воли до краја", рекао је Феђа.