Како су друштвене мреже одвеле изборну тишину у историју

Уколико сте један од три милиона људи у Србији који користе Фејсбук, последњих дана пред изборе били сте сведоци једног новог културолошког феномена који нам је ова друштвена мрежа преко ноћи донела – потпуно обесмишљавање појма „изборна тишина” у нашем друштву. Мислим да је време да се преиспитамо да ли у новонасталој ситуацији тај закон има смисла, јер се чини да ће врло брзо морати да буде промењен.

Уколико нисте корисник ове друштвене мреже, дозволите да појасним. Пре свега, Фејсбук користи три милиона људи (можда и више), што чини скоро половину Србије. Наш закон није дефинисао Фејсбук као медиј. Међутим, људи широм Србије масовно читају Фејсбук као прву ствар ујутру, уз кафу, затим у доколици, у паузи, на послу, док чекају аутобус, и до касно у ноћ док им глава не падне од умора. Проводе на њему по неколико сати дневно. Ако то није медиј, ја не знам шта јесте.

На том медију, усред ,,изборне тишине”, могле су се видети рекламе свих водећих странака на овим изборима, кампање, антикампање, анти-антикампање. Кликом на ове рекламе, корисници би одлазили на разне садржаје, почев од Томине дипломе до Тадићеве изјаве о поносу, ,,игрице о Ђиласу” и слично. Ово су све ствари које су страначки тимови радили, током предизборне тишине, и на сам дан избора, и које су могли да обуставе у два клика да су хтели, али нису.

Зашто нису? Па, пре свега, зашто би? Закон им не може ништа јер Фејсбук није дефинисан као медиј. Наравно, неко би рекао да је довољно да се Фејсбук и Твитер дефинишу као медији који потпадају под изборну тишину, али се тек ту ствари компликују. С обзиром на то да Фејсбук није у Србији, могуће је поставити било шта тако да нико живи не може да распетља шта се десило. На пример – позваћу другара у Киргистану да он отвори кредитну картицу на име бабе од свог комшије која живи у неком беспућу, и том картицом ћу платити рекламу за одређену странку коју ћу поставити потпуно анонимно.

Дакле, није могуће гонити постављача. Добро, да видимо даље - закон може да кажњава странку која се рекламирала. Али и то је бесмислено. Неко ће онда узети и намерно поставити рекламу за противничку странку како би им ,,сместили”. Кад се све ово стави на папир (уз процену да ће до следећих избора на Фејсбуку бити једно пет-шест милиона Срба који ће све више упијати информације одатле, а све слабије са телевизије), долазимо до закључка да изборна тишина као концепт постаје једнако смислена као и стављање знака ,,Не паркирај носи паук” на месту до којег паук не може да допре.

Али нису само странке те које су активне на друштвеним мрежама током изборне тишине. Све и да неки мађионичар успе да смисли правни механизам који покрива све случајеве са странкама, шта је са грађанима? Свако од њих има приватни профил на друштвеним мрежама, неке од њих прати и по неколико хиљада људи. Ко ће да надгледа пет милиона људи и да процесуира њих милион који су прекршили изборну тишину? Два милиона судија и адвоката?

Странке су на овим изборима ,,нањушиле крв” када су друштвене мреже у питању, и тек сада схватају потенцијал тог медија, који се највише показао током изборне тишине. Верујте ми да ово што смо видели није ништа у односу на оно што тај медиј пружа. На следећим изборима биће све много организованије, пронаћи ће људе који су утицајни, упослиће их да агитују, и биће много јаче оружје. Постојаће 1001 начин да се заобиђе изборна тишина, а друштвене мреже ће бити толико јаке да ће поштовање тишине на осталим медијима бити помало смешно.

Укидање изборне тишине не би било ништа страшно. Постоје многе земље које је немају – Немачка, Швајцарска, Велика Британија, Белгија, Данска, Норвешка, Финска... у САД је изборна тишина неуставна јер би се сматрала повредом 4. амандмана и слободе говора. Хрвати су покушали прошле године да примене изборну тишину на Интернет, али она се састојала само у томе да је странкама забрањено да емитују поруке са својих профила на друштвеним мрежама. То је помало бесмислено, јер те поруке ионако читају људи који су њихови љубитељи и који ионако гласају за њих.

Обесмишљавање појма изборне тишине које су нам донели друштвени медији није проблем само код нас, већ свуда у свету. Стога, волео бих да покренемо неку јавну расправу о овом проблему. Уколико се покаже да изборна тишина као таква престаје да бива одржив концепт, онда је најбоље да је и званично укинемо.