Српске задужбине кроз векове

Књига „Задужбинарство код Срба”, коју су објавили Вукова задужбина и новосадски „Прометеј”, каже аутор Славко Вејиновић, резултат је вишегодишњег истраживачког рада. Она представља његову жељу да се, кроз синтезу, укаже на најзначајније српске задужбине, које на посебно упечатљив начин представљају и објашњавају задужбинарство као битну, а, можда, и најзначајнију карактеристику српског националног бића. Није му била намера да у књизи прикажем све српске задужбине, основане у даљој и ближој прошлости, јер то напросто није ни могуће у оваквом типу дела.

У овој изузетно драгоценој књизи, луксузно опремљеној, аутор је обухватио најстарије задужбине: Хиландар, Студеницу, Ђурђеве ступове, Жичу, Пећку патријаршију, Милешеву, Морачу, Сопоћане, Градац, Високе Дечане, Раваницу, Љубостињу, Манасију, Каленић, Острог, па преко фрушкогорских манастира (српског Атоса), до новијих, као што су Вукова задужбина, задужбине Иве Андрића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Доситеја Обрадовића, па све до Карић фондације, фондова Борислава Пекића, Мадлене Цептер...

Задужбинарство, та лепа и чиста српска реч, додаје Вејиновић, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се „одужи Богу и народу”. Правећи задужбине „на ползу народа свог”, племенити људи завештавали су и остављали трајна добра свом народу. Склоност ка задужбинарству, у нашем целокупном друштвеном развоју, имала је трајну вредност. Уз славље породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет. Задужбинарство код нас сеже дубоко у историју – до стварања српске средњовековне државе и времена славне династије Немањића, који су подарили српском народу неколико манастира, изузетних задужбина: Студеницу, Жичу, Пећку патријаршију, Милешеву, Сопоћане, Грачаницу, Високе Дечане... Задужбинарство је имало велики значај за очување културног и духовног идентитета српског народа. Захваљујући и својим задужбинама, Срби су кроз векове и време – а које им често није било наклоњено – сачували своје корене и историјско памћење.

Задужбине, наглашава Вејиновић, биле су и остале верни доказ српског уметничког и градитељског стваралаштва, трајан архитектонски и сликарски запис о нашим владарима, духовном стању и свеукупном друштвеном напретку нашег народа тога доба. У време борбе за национално ослобођење од турског ропства, задужбинарство је, суштински, допринело грађењу и учвршћивању идеје о српској државотворности и њеном континуитету. Посебан значај имала је Фрушка гора, или, како се то често каже – српски Атос, на чијем је простору, од ХV до ХVIII века, изникла јединствена скупина од 16 складно распоређених манастира. После Велике сеобе Срба, 1690. године, управо у овим манастирима, одједном су се нашле мошти свих носилаца српског средњовековног државног легитимитета: цара Уроша Петог Немањића у манастиру Јазак, кнеза Лазара у Врднику, светих Бранковића у манастиру Крушедол, а у манастиру Фенек неко време су се чувале мошти Светог краља Стефана Првовенчаног. Најважнији култ који је никао у Срему, управо се односи на светитеље из лозе Бранковића, а потекао је из Крушедола, њиховог породичног маузолеја. Напослетку, култови у Фрушкој гори не могу се ни замислити без снажног култа Светог кнеза Лазара, чије су мошти у Великој сеоби ношене све до Сентандреје, да би их на крају монаси похранили у Сремској Раваници (Врднику).

Задужбинарство код Срба, истиче Вејиновић, почело је, нарочито, да јача стварањем грађанског друштва у бурним годинама ХVIII века, чија се активност све више усмерава ка просветитељству и развоју школства. Значајан подстрек остваривању тих идеја даје оснивање Богословије 1749. године и Гимназије у Сремским Карловцима 1791. године. Почетком ХIХ века, са слабљењем моћи Отоманске империје, настаје период дуге борбе за формирање самосталне српске државе. У градовима у Србији снажније се обликује грађански слој, који се све више богати, превасходно бавећи се трговином и чини окосницу економске снаге. Из тих редова потицали су радни и проницљиви појединци, поникли из народа, које је красила упорност, штедљивост, ентузијазам, велика стваралачка енергија и оданост свом отечеству.

У току ХХ века, посебно између два светска рата, са пуно разлога се може рећи да задужбинарство доживљава своје – златно доба. Поред богатих индустријалаца и велетрговаца, међу задужбинарима је било и уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. А колико је у то доба придаван значај задужбинама и њиховој улози на унапређивању просветних и културних активности у Србији, најбоље може да потврди податак да је при Министарству просвете, већ 1914. године, основано посебно Задужбинско одељење. Између два светска рата готово да није прошла ниједна година, а да при Српској краљевској академији, или Београдском универзитету, није основана задужбина или легат. На пример, од 65 задужбина, колико их је било основано при Српској краљевској академији, крајем тридесетих година прошлог века, 46 их је основано управо у међуратном периоду.

Славко Вејиновић, аутор књиге „Задужбинарство код Срба”, нада се да ће, новим законским решењима, бити олакшано оснивање задужбина и фондација. Сваку такву иницијативу треба подржати.