Иде Миле и вози туристе

Лајковац – Све до прошле године, када је Општинска туристичка организација коначно добила финансијску подршку из буџета, у овој вароши је владало мишљење да у туризму нема шта да се тражи. Ценило се да су њихови кључни ресурси црно злато, односно угаљ и пољопривреда.

Један од разлога за занемаривање туристичке понуде била је и необавештеност о овом крају. Према тврдњи Милутина Ранковића, директора Општинске туристичке организације, само два садржаја као што су археолошко налазиште Анине и спомен-комплекс на простору Враче брда, довољан су повод да се позову гости и прави посао.

– Римско археолошко налазиште Анине из четвртог века, које се налази у атару села Ћелије, многи називају други Гамзиград. Иако је истражено тек око 10 одсто, на њему су пронађени вредни експонати, од мермерних фигура до 150 комада новчића из времена царева Константина и Грацијана, а у добро очуваним објектима се налазе инсталације подног грејања на којем би могли да им позавиде и данашњи грађевинари. Анине су биле седиште римског куратора, односно на садашњем нивоу председника округа. Непуних 500 метара даље на простору Врачег брда у цркви Светог Ђорђа налази се крипта под којом почива око 7.000 српских и аустроугарских бораца. То је редак пример у свету да су на истом месту сахрањени бранитељи и освајачи изгинули током чувене Колубарске битке – прича Ранковић. Као занимљиву понуду наводи и манастир Боговађу у којем је радила Хаџирувинова школа дубореза, златописа, иконописа, али и прва библиотека у овом делу Србије. Манастир је познат и по томе што је у њему организовано прво заседање Правитељствујушћег совјета српског. Вредна пажње и знатижеље је Маркова црква, грађена у рашком стилу, као и још неколико цркава и конака негдашњих кнезова.

– Треба подсетити да је 1908. године уским колосеком лајковачке пруге прошао први воз кроз овај део Колубарског округа и Србије. Одмах потом ова варош је постала највеће железничко чвориште узаног колосека у ондашњој Југославији. Говорило се, када дођете у Лајковац, као да сте ставили руку у море, односно да сте повезани са целим светом. Уосталом, ова пруга је преко Вишеграда стизала до Зеленике и Херцег Новог. Остало је доста вредних грађевина, локомотива, вагона и других предмета из тог времена. Железнице Србије су обећале да ће помоћи да се комплетира и то репрезентативно одељење железничког музеја. Жеља је нас Лајковчана да се обнови и активира део пруге узаног колосека којом би парњача возила туристе уз обавезу да се сваки машиновођа зове Миле – наводи Милутин Ранковић, не заобилазећи да као, такође, значајне туристичке садржаје наведе чувену Јолића воденицу на реци Колубари, поред које упоредо израста овеће етно-насеље, гвоздени мост на Колубари, као и галерије познатих и ван наших граница дрводељаца и вајара који обрађују чувени колубарски храст. Реч је о галеријама наследника, али и активних дрворезбара и вајара из породица Станисављевића, Живковића и Филиповића, као и оној нашег саговорника Милутина Ранковића. На мапи такозваног транзитног туризма председник Општинске туристичке организације каже да би Лајковац требало да се маркира још ове године.