Како се Динкић провукао кроз „иглене уши”

Ситуацију у којој је лидер Уједињених региона Србије Млађан Динкић после ових избора можда ништа тако добро не описује као назив оне старе серије: „Повратак отписаних”. Наиме, са освојених 5,51 одсто гласова опет се провукао кроз „иглене уши” и по ко зна који пут „обрукао” истраживаче јавног мњења који су предвиђали да ће остати испод цензуса. И не само да је ушао у парламент него ћемо, како сада ствари стоје, Динкића и његове људе поново гледати на неким од најодговорнијих функција у држави. И све то, после и упркос оптужбама које је током изборне кампање разменио са бившим, а изгледа и будућим коалиционим партнерима –Демократском странком.

У чему је тајна Динкићевог успеха?

Пре свега, лансирајући идеју регионализације која је касније „преточена” у децентрализацију, он је око себе окупио локалне лидере попут Верка Стевановић из Крагујевца, Бошка Ничићаиз Зајечара, Владана Васићаиз Пирота, Видоја Петровићаиз Лознице. А онда је, на време, почео да улаже паре у те средине захваљујући чињеници да је држао под својом контролом Министарство за национални инвестициони план као и ресор економије и регионалног развоја.

Резултати избора показали су да су се те инвестиције и те како исплатиле. Наиме, најбоље изборне резултате постигао је углавном у градовима у које је довео највеће инвеститоре и у које се слило највише пара из Националног инвестиционог плана и Фонда за развој.

Довођење „Фијата” у Крагујевац загарантовало му је прво место на локалним изборима у овом граду. То је највећа инвестиција на тлу Србије у протеклих неколико деценија. Вредна је око 940 милиона евра и отвара око 2.500 радних места. За „Фијатом” су у овај град стигли и компоненташи швајцарски „Мејер механик” и италијански „Becchis Osiride”. Али и улагачи у трговинске центре аустријска „Супернова” и израелска „Плаза”, чије улагање у овом граду износи 88,4 милиона евра.

Добар изборни резултат у Нишу, односно треће место на листи, Динкић највише дугује „Бенетону” и „Јури”. Наиме, Ниш, као некадашњи центар електронске индустрије, пре уласка у групу градова од посебног значаја за развој републике имао је само 4,5 милиона евра инвестиција у ИТ сектору. Доласком софтвераша, јужнокорејске „Јура” и италијанског „Дајтека”, инвестиције у овој привредној грани су увећане за око 40 милиона евра отварајући простор за око 2.000 радних места. У своје заслуге, што је показао и у предизборном споту, уписао је и долазак италијанског „Бенетона” који планира да запосли око 2.700 радника и инвестира 43, 2 милиона евра.

Губитак министарског места због одвођења „Горења” из Ваљева у Зајечар, Динкић је наплатио извојевавши победу у овом граду. Отварање фабрике веш машина у вредности око 2,9 милиона евра у којој треба да се запосли 300 људи једина је инвестиција у Зајечару. Али је зато из НИП-а само у прошлој години уложено око 180 милиона динара у реконструкцију улица, изградњу јавне гараже, школске спортске хале...

Победа у Пироту може се приписати продаји фабрике „Тигар”. Она је за време Динкићевог министровања прешла у руке француског „Мишлина”, који је инвестирао око 18,7 милиона евра у овај град.

Уз опаску да после два изборна изненађења која је приредио, његов успех већ постаје правило, Миодраг Радојевић из Института за политичке студије каже да је лидер УРС-а имао добро вођену кампању у којој је успео да бираче убеди да ове државне пројекте треба поистоветити са политиком УРС-а.

„Динкић је користио позицију са које је могао критиковати владу јер је напуштањем министарске позиције направио одређену дистанцу у односу на њу”, оцењује Радојевић.

Друга идеја коју је „гурао” током кампање била је департизација, односно доношење закона којим се забрањује запошљавање по партијском кључу, односно да једини критеријум буде стручност. Многи су се насмејали оваквом Динкићевом захтеву јер су баш он и његова странка у јавности били доживљавани као синоним за партијско запошљавање. Додуше, он то није ни покушавао да демантује током кампање, али је дао часну реч да ће са том праксом прекинути.

Иако критике на рачун Динкића углавном стоје, аналитичари ипак упозоравају да оно што се њему спочитава могло би на душу да се стави и највећем броју других политичара. Према мишљењу Владимира Гоатија, председника Транспарентности Србија, Динкић је у последњем моменту лансирао неке изузетно прихватљиве идеје.

„Против регионализма се не може бити ако сте за демократију. Можда још важнија ствар је департизација, односно професионализација државног апарата. Али подсећам да је он учествовао и у метрополизацији Србије као и у депрофесионализацији јавне управе. Схватио је, међутим, да су то проблеми који су временом, после 2000. године, нагомилавани и да су сада експлодирали. Зато је неспорно да је нашао праве идеје за изборе”, сматра Гоати.

Радојевић каже да је опаска о Динкићу као родоначелнику партијског запошљавања помало предимензионирана.

„Корени партијске државе су старији и од Млађана Динкића и од његове странке. То је традиција која се у Србији негује од успостављања парламентаризма и која је очувана и у полувековном периоду социјалистичког самоуправљања. Нека врста неписаног правила за напредовање у каријери и за добијање посла је морално-политичка подобност. И то је један од највећих проблема у функционисању јавне управе у Србији”, мишљења је Радојевић.

Имајући у виду све што чини, Динкић је, према оцени Гоатија, особа којој нема премца у Србији по способности да ангажује друге и да систематски ради на промоцији својих идеја.

„У том смислу је он чудо. Врло брзо својом несвакидашњом енергијом успева да те идеје рашири и да придобије велики број људи за њих. У сваком случају одликују га невероватна способности и радиност, и у том погледу му, чини ми се, нема премца у политичком естаблишменту Србије”, закључује Гоати.