Живимо у погрешном коду

Горан Вејвода, чија је изложба „Кроз уши света” отворена ових дана у Француском институту у Београду, каже да је он оно што се некада звало „мултимедијални уметник”, а чему се данас дају нека нова имена која су више „кул, фенси или секси”. Изложбом, која се састоји од фотографија великог формата и видео-инсталације, хтео је да покаже своје интересовање за ликовну уметност, првенствено у вези са идејом звука. Радови са два лица, које је могућно видети и из Кнез Михаилове улице, на којима девојке имају звучнике у устима, припадају серији „Body speaker”, а све фотографије за изложбу преузете су из публикације „A Square Of Sillence”, објављене 2008. године, која је пратила његову изложбу у Сан Франциску.

Вејвода је познат као „арт авантуриста” пошто у свом раду обједињује разна интересовања, која су, ипак, сродна. Осим фотографије, ради музику за филмове и занима га комплетни звучни дизајн филма. Често ради са плесачима, ради музику за балете, а пошто је његова жена историчар моде, занима га и „архитектура одеће”. Његов рад, каже, има еколошку димензију и храни сам себе, јер често фотографије које је урадио пре 10 или 15 година компонује на нов начин.

Рођен је 1956. године у Лондону, живео је у Риму, Паризу и вратио се у Београд са родитељима када је имао 16 година, али је већ осамдесетих отишао у Париз, где и данас живи и ради. Има статус слободног уметника, или неслободног, додаје, јер „у друштву у којем живимо слободни смо само донекле”.

– Ми смо такозвани легални шарлатани који могу да кажу понешто, али само до извесне границе – каже уметник. „Мислим да би ствари некада могле да иду даље и да постоје проблематике које можда нису додирнуте зато што људи знају да ће, ако их додирну, одмах бити стављени на страну.”

Да ли то значи да уметност данас није довољно ангажована? Јесте ли ви ангажовани уметник?

Мислим да је уметност постала роба широке потрошње, као вода или струја, нешто што је потребно, можда не банално, али чији би се недостатак осетио тек кад је не би било. Ја јесам ангажован зато што сам против форме, јер ми живимо у диктатури форме. Мислим да о томе треба причати нарочито младим људима који са интернетом добијају нову форму. Јутјуб, Фејсбук, Твитер, то их дрма у главу. Мисле да им се дешава суперствар, а само су жртве баналних порука које шаљу по цео дан: У самопослузи сам, у тоалету сам, код маме сам, врати се, изађи, где си, дођи… Хиљаде порука које немају неку срж. Оне не комуницирају, већ само преносе информације, а компаније трљају руке јер долари и еври само падају у те огромне конгломерате да бисмо сви ми, будале, говорили да смо у самопослузи, да смо обукли пиџаме, да идемо на спавање...

Мислите ли да нам је онда данас потребнија уметност тишине?

Да, то је врло важна ствар. Постоји звук али постоји и бука, а ми живимо у дигиталној буци. Неки људи, који су осетљиви на све те таласе, већ су се разболели од дигиталне буке и траже уточиште на местима где нема мобилних телефона. У мојим радовима има онога што је Џон Кејџ назвао „тихим комадима”. Велика већина мојих радова на овој изложби су „тихи комади” пошто имају у себи енергију звука, некада имају метафору или филозофски поглед.

Уметност звука још није много присутна на уметничкој сцени?

То је један од последњих вагона који ће да се закачи за воз историје уметности. Кад сам био млад, видео сам тај фамозни преломни моменат када је фотографија сматрана тотално минорном, али се вагон фотографије врло темељно и заувек закачио за воз уметности, као и видео. Сада је ред на вагон звука, који се, за сада, мало закачи, па мало откачи. Немци су, на пример, напредни. Они су врло рано установили етикету „уметност звука”. Сад има једна божанствена изложба у Немачкој о звуку као медију.

А у Паризу?

У Паризу је компликовано. Многи се још нећкају, али звук је подједнако разнолик као фотографија, има све могуће форме, величине и значења. У Паризу сам већ јако дуго и волео бих да мењам. Међутим, оно што је лепо са Паризом јесте то што је он део великих класичних градова, уз Токио, Рим, Берлин, Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… Постоји неких 15 до 20 градова на свету који су незаобилазни, с тим што данас више и није важно где се живи јер, као што је рече један мој пријатељ, „центар је тамо где си ти”.

Шта кажете за управо завршене председничке изборе у Француској?

Колико год то утопијски звучало, мислим да је политика, глобално као појава, готова! Није ми јасно да се 2012. једна земља као што је Француска, а то може да се односи и на Србију и све друге земље које припадају западној култури, и даље бакће са неким типовима који ту седе годинама и причају празне приче. Питам се зашто сви ми, са свим тим знањем које имамо као цивилизација, са свом том науком, филозофијом, књигама, медицином, економијом, и даље то слушамо. Жао ми је што ми са целим тим цивилизацијским пакетом и са пуним џеповима технологије, морамо и даље да гледамо те типове са краватама који иду около и мрцваре нас причама о кризи и променама. Мислим да би требало, као код компјутера, заменити тај стари код и написати нови са којим ће се променити цео протокол. Доста нам је старог протокола, тих типова са краватама који сви изгледају као келнери, а да нас бар служе било чим. Напротив, ја имам утисак да сви ми њих служимо. Живимо у потпуно погрешном коду.