Екскурзија

Онај ко верује да средњошколци, седамнаестогодишњацина екскурзије у иностранство путују како би појачали уметнички сензибилитет шетајући по галеријама европских музеја или слушајући Вивалдијев Концерт за камерни оркестар – а да потом, тако едуковани, по својим собама, уз бистри сок од јабуке, дебатују о егзистенцијализму –тај мора да једнако верује и у то да је Земља равна плоча.

И да после приче о животу, у хотелским собама по царству шенгенском, њихова дечица утону у дубок, миран сан… Разуме се да им је пре тога професор прочитао успаванку из антологије српске поезије 19. века. Овако би требало да изгледа кроки наставних активности када се планира тинејџерско путовање по Европи. Наравно да утопијски делује када професори набаце тезу о екскурзији у иностранству као наставку редовног школског програма, што подразумева бар једно предавање на путовању, уз фусноту да друштвени живот ученика те недеље дана пута око света не подразумева локање алкохола до границе испирања желуца.

Наши клинци су, да се разумемо, махом бајни и сјајни, али њихови одласци ван граница Србије – искуство и документација из црних хроника то показују – представљају углавном сложену логистичку операцију, скопчану са ризицима и опасностима сваке врсте, па се професори понекад осећају као да одлазе на један седмодневни, непредвидиви, ратни излет, са обавезним логоровањем у шопинг-моловима.

Зато предлог Форума београдских гимназија, који се залажу да на екскурзије у иностранство путују само матуранти, док би млађи упознавали лепоте мајчице Србије, делује сасвим логично и представља лековиту вест за психичко и финансијско стање родитеља. Што због мање секирације, што због новчаника који ће им остати колико-толико танки, али не и празни, јер путешествија по Прагу, Бечу, Риму или Паризу коштају ко Светог Петра кајгана. Уз џепарац који морају да понесу са собом, та сума се ближи транзиционом богатству вишем од 500 евра по детету.

Дакле, шта би гимназијалцима фалило да мало пропутују и по Србији. Тако би сиромашне мајке и очеви уштедели који динар, деца би била безбеднија, а успут би и утврдила нешто од градива, па већина њих не би мислила да је Манасија нови кафић у Страхињића бана.

Моја генерација, која је закачила нешто од времена старе Југославије, није могла ни нос да промоли ван граница земље. Чак ни до Трста. Путовало се трагом седам офанзива, са обавезним десантима на ровињске или дубровачке плаже. Шпартало се по Србији, уздуж и попреко… Будимо поштени, ни та путовања нису била лишена глупирања, опијања, несташлука и искушења. Али земља је била велика и богата, родитељски данак за екскурзију је представљао сићу, а врхунац опасности се догодио када сам се са неколико ортака из одељења, у хотелу у Лепенском виру, заглавио у лифту са две познате естрадне звезде…