Лепота вечите бронзе

Мало шта се у кинеској култури јавља парцијално.
Чак и оно што се случајно испољи као појединачно носи у себи идеју припадања и нечем другом, има тенденцију да ступи у јединство с општим и да досегне, а по могућности и да прерасте у то опште.
С тим да у том општем не изгуби свој идентитет, него да јасније артикулише своју посебност и аутентичност.
А као духовно најопштије усвојена је филозофија у коју се уграђује и религија, и морал, и обичаји, и уметност и свакодневни живот, па и најједноставнији поступци имају своје упориште у њој.

Ово у потпуности важи и за кинеску бронзу, такозвану краљевску, из времена династија Сја, Шанг и Џон, чији се мајушни део нашао на изложби у Музеју историје Југославије у Београду, која је отворена до краја фебруара, зато што по свим својим особеностима припада кинеској уметности те самим тим и филозофији. Својом лепотом, изражајним формама, разноврсним мотивима, метафизичком позадином ликовног дискурса, развијеним знаковним структурама, разуђеним писмом, симболиком, митолошким обрасцима, богатом инскрипцијом, вештим занатским извођењем, неоспорном употребљивошћу, изложена бронза се намеће како својом естетском тако и употребном вредношћу. Као да је на свој начин у дослуху са Августиновом девизом: лепо и корисно (pulchrum et aptum), чиме се открива дубља веза Истока и Запада и потире предрасуда о међусобно независним културним целинама и токовима.

И овај пут се показало да бронза, иако не сија својом спољашњошћу, има посебно унутрашње зрачење које у споју с вештом занатском обрадом постиже изванредну естетску вредност, оплемењује ту тешку легуру, чини је прозрачном и готово лепршавом, доказујући тиме уверење да не постоји материјал на којем човек не може да интервенише и уметнички га уобличи до савршенства.

Изложена бронза, а свакако не само она, јасно показује да у кинеској уметности постоји чврст и сигуран континуитет од неолита па до савременог доба, јер како друкчије објаснити разноврсност и богатство уметничких облика који сежу тако дубоко у прошлост. Реч је о богатим наслагама духовних остварења која су задовољавала естетски најрафинираније и најразноврсније укусе.

Оно што даје посебан печат сваком од изложених предмета јесте њихова истанчана уобличеност и она чврста а готово невидљива веза спољашње, до савршенства доведене форме и унутарње узавреле садржајности. Између те две суштине створена је напетост високог степена која изазива небројене асоцијације и неизмерне интерпретативне могућности.

Иако је претежно реч о предметима за свакодневну употребу и за ратне сврхе, њихова естетска вредност је на изузетно високом нивоу. Лака заобљеност, танане линије дуж њихових ивица, распоред појединих делова и начин на који чине целину, контуре које се једва назиру, говоре о складности и симетрији као дубоко укорењеним естетичким канонима и задовољењу развијених естетских потреба и то не само код елитних слојева, иако су они највише у томе партиципирали. Богатство илустрација и висок степен имагинације у избору, распореду и презентацији ликовних мотива имају своју дубљу естетску заснованост, што све води закључку да су оновремена естетска свест, а и естетика као већ оформљена рефлексија о уметничким појавама, биле делотворне и заузимале посебно место у филозофском мишљењу.

Изложена бронза не сведочи само о континуитету кинеске уметности и рефлексије о њој, него и о савременој естетичкој рефлексији, о зналачком односу према уметничком наслеђу и спремности да се оно заштити и презентира како на локалном тако и на универзалном простору. Било где да се та уметност експонира, она ту не оставља само дубок траг, него постаје и саставни део културе која је прихвата, постаје, дакле, њена трајна вредност. Само од нашег естетског сензибилитета и од наше културне свести зависи у којој мери, када и на који начин ћемо присуство тих вредности учинити делотворним.