И беху избори...

Ни ранији председници ове државе нису пропуштали  прилику да оцењују медије, па је и нови кренуо тим путем. Одлучио је да први интервју да Радио-телевизији Србије,али не зато што је логично да се јавности обрати преко јавног РТВ сервиса него стога што је, по информацији из РТС-овог „Дневника”, рекао да је та телевизија била најкоректнија (или најмање некоректна) током изборне кампање.

У завршници председничке (као и парламентарне) изборне трке трчале су својски и телевизије, по сопственој медијској стази. На њој се освајају рејтинзи, и све комерцијално што уз њих иде. Стичу се, такође, наклоност и подршка публике. Али, важније од свега, заузима се позиција у односу према власти.

Из тога како су деловале прве постизборне емисије чини се да су редакције биле изненађене исходом и да су се (и по инсајдерским подацима) „престројавале у ходу”. По томе колико су се бавили Тадићем – изгледало је као да им није јављено да је победио Николић. По инсистирању на анализама неуспеха демократског блока – изгледало је као да успех народњачке коалиције сам по себи и не постоји. По забринутости за даљу судбину Демократске странке – изгледало је да је већина саговорника по ТВ студијима, од водитеља до аналитичара, неформално сврстана у њене редове. По томе колико је у комбинацијама о саставу нове владе препоручивана кохабитација – изгледало је да се сви присутни (новинари и главни уредници, истраживачи и професори универзитета) залажу за то да досадашњи челници државе и владе не изгубе свој део утицаја и власти. А по томе како се сада инсистирало на релативно малим овлашћењима председника и на кључној улози Владе – изгледало је да им доскорашња обрнута пракса није сметала као вид кршења Устава.

Оно што из медијске ТВ праксе последњих дана пробија као могућност јесте да се новинарски сталеж и власници гласила у ствари плаше промене власти из најмање два разлога. Прва претпоставка за тај страх је стрепња да ће нова власт према медијима бити гора, рестриктивнија у погледу слободе уређивачке политике, партократски агресивнија, склонија „спиновању”, уплетенија у економска уцењивања медија. Тужније би било ако су се медији већ толико сродили с постојећим круговима власти и моћи, што ће рећи и новца, и толико привикли на сарадњу по правилима које они диктирају, да њихов губитак позиције аутоматски доживљавају и као свој.

Но ево прилике да се свеобухватније сагледа стање медија. Документарну серију (продукција „Статус”, емитер РТВ 1) аутор Славиша Лекић назвао је тмурно – „Медији у Србији: хроника пропадања”. Почетак процеса датиран је у средину осамдесетих година прошлог века, али доћи ће се и до данашњих дана. Па ће се и ова предизборно-постизборна медијска делатност боље разумети.