Гонкур као Евровизија

„Ја сам се залагао да награду прошле године добије Кaрол Мартинез, која је била у најужем избору, али нисам успео. Добила је три гласа. Она је, наравно, била срећна и због та три гласа, али видите ни избор ваших студената се није поклопио са званичним жиријем и у тој разноврсности избора и јесте лепота”, каже Дидије Декоен, француски писац и генерални секретар Академије Гонкур, поводом првог проглашења Гонкурове награде студената Србије.

Под покровитељством француске Академије Гонкур и у организацији Француског института у Београду и њеног аташеа за лингвистику Бруна Боајеа, у Србији је први пут, а у оквиру „Молијерових дана”, додељена ова награда која је окупила студенте са три катедре за француски језик. Студенти су прочитали четири романа којa су прошле године ушлa у финале Гонкурове награде у Француској и победником прогласилироман „Повратак у Килибег” Сорја Шаландона (иначе је Гонкурову награду добио Алекси Жени за књигу „Француска уметност ратовања”). Шаландонов роман биће преведен на српски, а аутор ће бити гост на „Молијеровим данима” следеће године.

Дидије Декоен је боравио у Београду у својству покровитеља ове награде, али и као познати писац (добио Гонкурову награду 1977. године за роман „John L’Enfer”) који је говорио публици о свом раду (више од тридесет књижевних дела), и то врло живописно и духовито.

Забавили сте и насмејали београдску публику. Јесте ли увек тако духовити?

Моја жена каже да јесам. Мислим да је живот смешан и забаван и да га тако треба и схватити. Ја се бар трудим да ми живот буде забаван и све више тако и пишем. Код мене је то дошло с годинама. Кад сам био млад и када сам тек почињао да пишем, бавио сам се мрачним темама и драматичним судбинама. За мене су говорили да сам писац који убија највише ликова. Данас ме више занима комедија.

Ваше књиге још нису преведене на српски, али смо чули да се и то спрема. Која би, по вама, најбоље представила читаоцима ваше књижевно дело?

Све (смех)! Најдража ми је „Енглескиња на бициклу”, јер то је књига која почиње на тежак начин, а завршава се као бајка. Ту мешам стари и нови континент, мешам жанрове, али упркос томе роман је јако лепо прихваћен у Француској. Написан је на основу свега онога што сам радио до сада, писао и истраживао, и ту читаоци могу много боље да ме упознају као писца него у мојим почетничким делима. Милош Константиновић би волео да преведе књигу која је добила Гонкурову награду , али ја сам тада имао 30 година. То је младалачка књига. Више бих волео да се преведе неко моје зрелије дело, али наравно немам ништа против ни да „John L’Enfer” дође до српске публике.

Као покровитељ Гонкурове награде студената у Србији, знате ли хоће ли награда имати континуитет?

Надам се да ће се наставити, али то не зависи од Академије Гонкур, већ од организатора, Француског института у Србији, који је заиста урадио велики посао. Није то лако, треба допремити толике књиге и организовати читања и сусрете са студентима. Међутим, у свом финалу, то је предиван догађај за све, а највише за награђеног писца, јер је реч о награди публике. Дакле, сувише лепа авантура да би се догодила само једном. И у Француској имамо Гонкур гимназијалаца. Дивно је што та деца показују интересовање за читање. Неки се у почетку и буне, али после добију вирус књижевности. Присуствовао сам тренуцима кад ти млади аплаузом од осам минута поздрављају аутора кога су изабрали.

И млади у Пољској и Немачкој бирају добитника Гонкурове награде.

Да, мој сан је да у бирању учествују млади из свих европских земаља, и то у исто време кад и у Француској, крајем новембра. То би била као нека књижевна „Евровизија”! Или европски шампионат за најбољу књигу! Ја сам од оних који сматрају да Европа може да се изгради на бази културе, а нарочито на бази литературе. Заиста сматрам да књижевност треба да изађе из елитистичких оквира и да читање треба да постане масовна појава. Ово у Србији је диван пример. У Пољској се, рецимо, награда додељује у исто време кад и у Француској, и то већ седам-осам година. Ове године ћемо укључити и Либан пошто има пуно Либанаца који говоре француски. То ће бити догађај.

Кад поменусте „Евровизију”, написали сте и доста сценарија за филм и телевизију. Колика је данас моћ телевизије?

Мислим да је огромна, а недовољно искоришћена, или искоришћена на погрешан начин. Телевизије више не праве уметничке програме, већ подилазе најширем укусу и упорно настављају са тим глупостима. Ја сам својевремено писао три до четири серије годишње, а данас су канале преплавили ријалити програми и америчке серије, чак и на француској телевизији која се ипак много боље држи од оне у САД рецимо. И онда није чудно што је у том вакууму велики успех постигао један црно-бели филм Мишела Азанависијуса.

Као генерални секретар Академије Гонкур ви објављујете добитника?

Да, ја сам тај који објављује добитника и с обзиром да сам као писац био и на другој страни, као кандидат за награду, врло добро знам колико ме у том тренутку мрзе они који су остали без награде и да би ми најрадије ископали очи. Али има ту и лепших задужења, као што је на пример долазак овде. Ја такође водим рачуна о записницима са свих наших седница, који су веома важни, јер постоје од 1903. када је Гонкурова академија основана и у њима можете да откријете целу прошлост француске књижевности од тада до данас. У записницима ће свакако остати и то да је једног кишног маја 2012. проглашена Прва Гонкурова награда студената Србије.

Гордана Поповић