Слике из Дома НС

Кад се одузму чланови дипломатског кора, представници верских заједница, бивши председници, који нису у Хагу, и чланови фамилије новог председника Србије, лица виђена последњег мајског дана, она су која ћемо наредних месеци (и година) редовно гледати на Другом програму РТС-а. С обзиром на то да је Јавни РТВ сервис продужио уговор с највишим представничким телом о директним преносима заседања, најнепосреднији увид у рад посланика – и све што уз то иде – не гине нам ни убудуће.

Неки су само променили места: Велимир Илић задржава „позадину”, Драгољуб Мићуновић „прве редове”, али су се Наташа Мићић, Гордана Чомић и Славица Ђукић-Дејановић преселиле (засад) од стола у клупе. Извесно освежење видљиво је на први поглед: има више жена, а чини се, и више млађих особа. А најстарији међу свима, Захарије Трнавчевић, демонстрирао је снагу нагомиланог искуства, професионалног угледа и јасноће мисли и говора.

Врло брзо показаће се хоће ли се уз све то променити нешто у начину, па и у општој атмосфери током рада парламента. Хоће ли изостанак радикала из садашњег састава смањити неприкладну реторику, али и неопходну дозу критичности према раду владе? Да ли ће скупштинска сала редовније бити полупразна (оптимистички речено полупуна) кад се разматрају наоко „мање важна” питања? Има ли наде да народни изабраници за обавезе које су преузели, као и за примања и привилегије који им следују, пажљивије прате седнице – без телефонирања, читања штампе, међусобног ћаскања, па и лаке дремке, што све није била реткост у старом сазиву?

Посебне занимљивости могле би се очекивати, рецимо, од два нова посланика, Миљенка Дерете (Преокрет) и Синише Ковачевића (ДСС). Преласком у чисту политику Дерета, иначе доскорашњи председник „Грађанских иницијатива” и персонификација „трећег сектора” имаће ваљда, између осталог, и задатак да се залаже за то да сва моћ у земљи не буде у сфери политичких партија него да остаје нешто посла, смисла деловања и стварног утицаја и за невладине организације. Ковачевић, пак, драмски писац и редитељ, браниће, ваљда, здушније од својих претходника из бранше, националне интересе кроз домен културе у широком значењу тог појма.

Много истих лица у корпусу народних представника као чланова истих партија које су досад чиниле састав Народне скупштине, не дају наду да ћемо доживети много пријатних, позитивних изненађења. Већ је емисија „Да. Можда. Не” Оливере Ковачевић (у којој је она, паметно и вешто, суздржавајући се превише личних интервенција, пустила да се гости „сликају” сами са собом), показала познати степен партијске пристрасности и ускогрудости, програмских флоскула, па и међусобних страначких анимозитета који нам је знан одраније. О прагматизму пуном лицемерја, да би се узело, задржало што више власти за своју странку, да се и не говори. Па се тако једнима памти и понавља све што су радили током протекле две деценије (СНС), а другима (СПС) се то сасвим заборавља, или бар прећуткује, па се једнима даје право на промену мишљења и политике (тзв. независним интелектуалцима кад напусте странке), а некима не (новоизабраном председнику (вероватно „сумњивом” као интелектуалцу). И тако даље и томе слично.

Права представа почиње најесен. Бирали сте – гледајте!