Дванаест типова запослених у просечној српској фирми

Да ли је и вама одмах јасно „ко је ту шта” када уђете у просечну српску фирму? У њој важе посебна правила: скоро нико не ради у струци, сви раде све, плате су мале али могућности за „дилове са стране” велике. Током година, у њима се искристалисало неколико универзалних типова личности, па би ред био да се то систематизује.

Генерални директор: Древни облик живота који се еволутивно адаптирао у односу на доба социјализма. Он је просед, мршав, и носи фото-греј наочаре које су носили мангупи с краја седамдесетих. Запослени га се плаше и не смеју да га погледају у очи јер легенда каже да би се истог тренутка претворили у камен. Никад није у фирми, и прича се да је стално на неким састанцима. Са собом носи актен ташну у којој додуше нема ничега, али делује пословно. Има компјутер у канцеларији, али ипак све записује у дебели фирмин роковник са кожним повезом.

Директорова љубавница: Особа која је главни газда у фирми. Личи на директорову највећу љубав из студентских дана која га је оставила јер је био сиромашан. Са њом директор покушава да проживи другу младост. Од школе има средњу и диплому више пословне коју је платила мало мање од својих силиконских груди. Ипак, она се савршено разуме у све професије: сви оперативци су неспособни, свим креативцима у фирми у ствари она даје све идеје, а једина са којом емотивно саосећа је кафе куварица, јер негде потајно зна да би иначе била на њеном месту.

Заменик директора: За разлику од генералног директора који игра улогу „злог полицајца”, заменик директора је „добри полицајац”. Увек је насмејан и запослени га воле. Трудиће се да сваком запосленом на фин и ортачки начин пренесе шта је његов задатак: „Боље уради ово до понедељка иначе ће директор да убије и тебе и мене”. Воли да проучава трендове у послу и верује у причу да је брига о људима кључ успеха фирме.

Дистрибутер: Бивши шверцер бензина и робе из времена санкција. Најчешће има коцкасту главу и „кец-тројка” фризуру из деведесетих. Зна све цаке и фазоне како да се роба увезе, кога треба потплатити на којој граници, и како лажирати папире о роби. Омиљени ауто му је „застава поли”. Направио је кућу на плацу на периферији града, коју није омалтерисао да би се у катастру водила као незавршена, због мањег пореза. Редовно прати „Фарму” и хвали се да је превозио робу неком од учесника.

Секретарица: Згодна и доброћудна девојка коју је директор упознао на неком сплаву, помислио у себи „вау, каква риба”, и понудио јој посао. Обично има и функцију кафе куварице. Интелектуални разговор који води са гостима фирме у 99 одсто случајева гласи, од речи до речи, овако: - „Шта ћете да попијете?” - „Кафу” -„Какву кафу, еспресо, турску, нес...?” - „Еспресо” - „Дужи, краћи...?” - „Дужи” - „Са млеком, шећером...?” - „Са млеком средњу”. Често је то студенткиња која се понадала да ће успети ту да седи и да учи, и да притом нешто заради. Наравно, од тога нема ништа јер јој сваки час звони телефон и дефилују гости, тако да јој по цео дан за столом стоји књига отворена на једној истој страници.

Директорка финансија: Префригана тетка са мини-валом и наочарима које висе на ланцу око врата. Радила је у некој државној банци која је пропала почетком деведесетих и ту је „испекла занат”. Без ње, фирма би сигурно пропала, јер зна апсолутно све ствари есенцијалне за опстанак једне српске фирме: извлачење пара са рачуна, плаћање на руке, отварање фантомских фирми, прање новца, повраћај ПДВ-а, лажирање завршног рачуна, и остале уобичајене активности. Сваком наочитом младићу који дође у фирму прича како има ћерку која ускоро завршава факултет.

Возач: Сувоњав, бубуљичави младић кога је мрзело да завршава школе. Једно време је радио као таксиста па је прешао у фирму. Скупља новац да отвори свој бизнис са увозом половних аутомобила из Немачке. Зна за све директорове тајне јер овај све време телефонира у колима.

ИТ-јевац или техничко лице: Вишак килограма, наочари без оквира, грашке зноја на челу и мајица на попречне пруге са крагном, основне су визуелне карактеристике овог члана колектива. На састанцима углавном ћути и чека завршницу када ће неко питати „добро, јел’ имамо још нешто да се договоримо око техничких детаља”. На посао долази неиспаван од бдења за компјутером.

Правник: Стабилан и скоцкан младић, увек у скупоценом оделу са краватом. Једини посао му је да решава проблеме које је директор направио. На сваки захтев одговара да му треба две до три недеље да сагледа све аспекте.

Курир: Ћутљив лик који никад није у фирми када је потребан. Добио је посао тако што је фирми све више био потребан курир, а онда је неко од запослених рекао „имам брата од тетке који ионако по цео дан само игра игрице, дај да га запослимо”.

Обезбеђење: Ћелави кршни момак у тегет сакоу са Блутутом у увету. Из стиснуте огромне шаке вири му само антена „мотороле”. Добар је са дистрибутером, јер су заједно ишли у теретану. Има шиљате ципеле и када хода, полако премешта тежину тела са једне ноге на другу. Омиљени филмови су му „Кум 1”, „Кум 2”, и „Добар, лош, зао”.

Чистачица: Често је образованија од многих који су на неким положајима. Живи у преграђу на потпуно другом крају града и мења три аутобуса да би дошла на посао. Прави се да нема појма чак ни чиме се фирма бави и да је дошла ту само да почисти, а у ствари зна шта се дешава у фирми и односе међу запосленима боље него сам директор.

То би била нека основна систематизација, која се уз мање или веће варијације провлачи свуда. Било би занимљиво погледати неки просечан колектив у Србији пре 100 година, и упоредити шта је све исто као данас.

Предавач на Факултету за медије и комуникације