О Тадићу и ДС-у

Има ли нечег заједничког у „белим листићима”, преурањеној честитки вођства ЕУ Николићу три сата пре затварања биралишта и заговарању „велике коалиције”? Можда би заједнички именитељ могао да гласи – Косово.

Тадић је прихватио да буде премијер, што је вероватно добро за Србију и за ДС, али питање је колико и за њега самог. Он је на изборима изгубио, али његова странка је и даље друга по снази. Тријумфовала је у Војводини, Београду и у око педесетак градова и општина у Србији. Тадић је платио цену својих добрих људских, а изгледа лoших политичарских особина. Он се, очигледно, превише везује за људе и тешко их се одриче. Од када је председник ДС-а не памти се да је некога сменио. Многи су то заслужили, а и Србија то воли. Судећи по првим реакцијама, у ДС-у се греши у дијагнозама, а самим тим ни терапија не може бити добра.

Тадићеви сарадници се могу поделити на оне који су добили гласове (у „зони својих надлежности”), односно на оне који добро обављају свој посао, који могу са својим резултатима да изађу пред њега и пред грађане и добију поверење, и оне који немају резултате, а крију се иза Тадића. Неки од ових „других” чак иритирају и чланове странке. Такви би да свале терет и оптуже управо оне који добијају гласове. Поједини од њих можда и нису тако лоши али слика о њима у јавности није добра. Тај „круг” би само да стане под Тадићев кишобран или сунцобран, зависно од временских прилика и годишњег доба. После свега, за њих и због њих довољно је да Тадић склопи кишобран и они би покисли ко мишеви. Није сасвим извесно да ће Тадић то и учинити.

Гледајући споља, партије на власти ређе добијају више гласова на изборима, нарочито када наступи криза као што је ова. Вреди се подсетити да је Тадиће преузео ДС после убиства премијера Србије и председника ДС-а, када је странка била опозициона и не много више од кабинетско-дисидентске странке интелектуалаца. Данас је ДС „свеобухватна” партија која има подршку у свим социјалним категоријама становништва. Последњих година Демократска странка ужива између 25 и 30 одсто подршке бирача, два пута је победила на председничким изборима и као стожерна странка формирала две последње владе. Са Тадићем на челу освојила је скоро комплетну власт у Србији. Три пута у Војводини, у Београду и у више од половине градова и општина у Србији. Нажалост, постала је помало затворена за интелектуалце. Формирала је један посебан слој људи којима је основни идентитет „партијски функционер”.

Оно што важи за већину политичких партија, то нарочито важи за ДС. Потребно је суочавање са три врсте изазова. Прво, неопходно је да интегрише различите институционалне арене (као што су парламент, влада, покрајине, главни град, градови и општине), да буде способна да успостави кохерентну хијерархију и одговарајућу дисциплину или координацију, како се не би дуплирала моћ или излазила изван дозвољених и очекиваних оквира. Друго, ДС-у је неопходно да учврсти своју аутономију као кључ институционалног интегритета. То значи да се у доношењу одлука заштити од спољних утицаја неполитичких центара моћи. Трећи изазов са којим се партија суочава је потенцијални губитак представе коју је имала или има у очима грађана. Унутрашњи проблеми попут корупције, као и опадање подршке и чланства звуче алармантно.

То је одвело део бирача ка антипартијским алтернативама. ДС се из поља друштва све више померио ка држави, чиме је изгубио потребан баланс. ДС-у није потребно и није могуће враћање у прошлост али неким својим изворним вредностима од којих се удаљио јесте сасвим сигурно. Партија је, помало, остала без „нормативних и идеолошких садржаја”. Организационо, ДС-у је потребан један центар координације, субординације и руковођења. Тадић је често без потребе преузимао одговорност и за ствари и за људе за које то није морао и није требало. Данас Тадића највише критикују они који су од њега имали највише користи – бивши амбасадори, правни саветници, некадашњи сарадници. Зато је за њега најважније питање да ли је извукао поуке. Ако сада није, никада неће. Има и оних који мисле да ако није до сада, неће ни од сада. Он је за политику, ипак, релативно млад човек.

За крај, једна поучна, типично косовска прича. Људи из једне групе, која је морала да напусти Приштину 1999. године, жалили су се једни другима како им је тешко што су морали да оду са Косова и Метохије, наводећи шта им је све остало, као и шта су успели да извуку. Један је рекао да је стигао да извуче само ауто и оде. Други је извукао „белу технику”. Трећи кутију за ципеле са породичним сликама. Последњег су сви погледом упитали: а ти? Он је повио главу, направио драмску паузу и одговорио: „Ја сам са Косова извукао само поуке!”

Неки Срби никад не извуку, чак ни поуке.