Сигнали нове рецесије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Најновији месечни билтен о кретањима у америчкој економији показао је ново успоравање и по први пут у последњих неколико месеци и нови пораст стопе незапослености, која је скочила на 8,2 одсто.

Амерички раст је постао још анемичнији, али у поређењу са приликама у неким привредама еврозоне – стопом незапослености од 14,2 одсто у Ирској, 21,7 у Грчкој и 24,3 у Шпанији – америчке прилике би могле да се опишу и као сјајне. Али, пет месеци уочи избора, у којима други мандат Барака Обаме понајвише зависи од величине редова у бироима рада и процене бирача о томе да ли је земља „на правом колосеку”, страхови да ће се последице кризе са источне обале Атлантика осетити и на западној су велики – и разложни.

Отуда функционери Обамине владе притискају своје европске колеге да стишају дужничку кризу која прети не само америчкој економији већ је, према неподељеним овдашњим оценама, и нови удар на ионако летаргичан глобални опоравак. Потврде за то су ових дана стигле и из Кине и из Индије, две привреде чији је динамичан раст „вукао” и остатак света, што се овде сматра сигналима нове глобалне рецесије.

Поред секретара овдашњег департмана финансија Тимоти Гајтнера, који је на европској турнеји, лично је Обама прошле недеље имао једносатни „видео-самит” са лидерима Немачке, Француске и Италије, чија је тема, разумљиво, била европска криза и шта се чини да се она обузда.

Американци међутим признају да немају баш прејаке полуге утицаја, па их ојачавају кроз Међународни монетарни фонд (ММФ), у којем су главни акционари. ММФ убеђује европске земље да примене амерички рецепт из 2008: да искористе специјални фонд који тамо већ постоји како би се спречила ескалација пре свега кризе банкарског сектора у Шпанији и њено преливање на глобалну економију.

Највећи амерички страх је међутим, како то формулише „Волстрит џорнал”, ланчана реакција у европском банкарском систему, коју би покренуо банкарски шпански слом и која би брзо погодила и амерички финансијски систем.

Шпанија је, као епицентар ЕУ кризе, у овдашњим бригама заменила Грчку и њену већ перманентну рецесију. Како пише „Њујорк тајмс”, Шпанија је оптерећена са 220 милијарди евра лоше пласираних кредита само у сектору некретнина, што је бројка која је већа од грчког бруто националног производа. Пошто је реч о четвртој по величини економији еврозоне – после Немачке, Француске и Италије – „нема сумње да је Шпанија сувише велика да би пала, или прецизније, да би се дозволило да падне”, констатује „Тајмс”.

„Еврозона се распада и то је изазвало бекство институционалног капитала из ње”, цитира лист Јенса Нордвига, експерта консултантске куће „Номиура” из Њујорка. „Криза је достигла нови ниво и политички лидери схватају да сада имају само две опције: даљу интеграцију или распад”.

Роберт Самјуелсон, економски колумниста „Вашингтон поста”, сматра да еврозона има у основи две опције. Прва је спасавање евра по сваку цену, с обзиром на то да би непосредне последице распада монетарне уније биле веома тешке. Неке компаније, које не би биле у стању да исплате дугове индексире у еврима би банкротирале, вероватно би се догодио и јуриш на банке, а сем тога, излазак Грчке из монетарне уније би изазвао ланчану реакцију.

Операција спасавања заједничке монете би могла да кошта на хиљаде милијарди евра, за шта би највећи део морала да подмири Немачка, која се, природно, томе противи.

Друга опција је да се призна како је спасавање евра несврсисходно, јер мере за то – још оштрија фискална штедња и повећање пореза – само продубљују рецесију у националним економијама које примењују овај рецепт. Једина нада за ове земље, према Самјуелсоновом мишљењу, јесте да одбаце евро и користе предности јефтиније монете.

У сваком случају, песимиста је на претек. У том контексту, занимљива је прогноза Џорџа Сороша, глобалног инвеститора који се обогатио предвиђајући економске трендове. „Вашингтон пост” преноси његову изјаву по којој европски лидери за спасавање еврозоне имају на располагању – још само три месеца.