Дужничка добит

Суочена са огромним дуговима за потрошену струју, који се процењују на нешто мање од 900 милиона евра, што је отприлике две трећине вредности нове термоелектране од 700 мегавата, која нам је као ваздух зимус недостајала, Електропривреда Србије одлучи да од 1. јуна крене у искључивања струје највећим дужницима. Нису, кажу људи из ЕПС-а, помогле опомене, тужбе, молбе, понуде… да се терет дуга олакша и отплата отегне. Уместо да се дају паре за преузету робу, а то струја јесте по свему, арогантно ћутање, а рачун из месеца у месец, уз законски зарачунату камату, откуцава брже од таксиметра.

На списку лоших платиша нађоше се, гле чуда, и неки становници београдских резиденцијалних крајева – Дедиња и Сењака. Судећи по писању јучерашње „Политике” електричари Електродистрибуције Београд нису, наравно, наишли на топао дочек. Како и би. Дошли су мајстори да људима, чије виле и палате вреде милионе евра, исеку струју, јер су рачуни достигли од 200.000 до чак 743.000 динара. Вероватно да има и већих дугова, јер ЕДБ за потрошене киловат-сате од грађана и привреде потражује 18,3 милијарде динара.

Рекло би се да је ЕПС, а у овом случају ЕДБ, учинио све да дође до својих пара. Да ли су, ипак, могли више и ефикасније, зашто је и ко допустио толико гомилање дугова? То је питање за власника и врх ЕПС-а. Тешко да ћемо негде наћи овакву комоцију у измиривању месечних обавеза за струју. Поготово оних који никако не спадају у категорије социјалних случајева, јер тој категорији потрошача сијалице већ трепћу за дуг од пар хиљада динара, а овим другима ни после неколико хиљада евра. Али и то је део наше социјалне свакодневице.

Да ли је могло другачије? Могло је, свакако, али су не тако давно ЕПС, па и држава, као његов газда, чинили уступке који се сада и њима свете. Па када се у све то уплете и политика, саветима да се кроз грађанску непослушност према држави не плаћају рачуни за струју, добије се комплетан хаос у нечему што треба да буде део елементарне финансијске дисциплине. Или кад се уочи избора забране искључења, па се угрози ликвидност ЕПС-а.

И наравно људи поучени ранијим искуством, када су им чак и вишегодишњи рачуни осетно умањивани, опраштани, дуг разбијан на вишемесечне рате, који пут и без камате, готово да су навикли да тај трошак плаћају само кад морају и колико им западне. Када се томе дода и раст инфлације, односно курса, многима реалан рачун од неколико десетина хиљада динара, па и хиљада евра, постаје сасвим прихватљив. Стиче се такозвана дужничка добит.

Када неко нешто добија, други мора да губи. А ко је у овом случају највећи губитник поред ЕПС-а? Управо они грађани и потрошачи који уредно сваког првог трче на шалтер подручне дистрибуције, банке или поште да плате рачун на време не би ли добили обећани бонус од пет одсто. Бонус онима који струјом греју базене, а не плаћају астрономске рачуне, биће кудикамо већи, па зато свака прича о моралу и социјалној неједнакости постаје отужна баш као и болећивост државе да уведе више реда у финансијску недисциплину.