Dužnička dobit

Suočena sa ogromnim dugovima za potrošenu struju, koji se procenjuju na nešto manje od 900 miliona evra, što je otprilike dve trećine vrednosti nove termoelektrane od 700 megavata, koja nam je kao vazduh zimus nedostajala, Elektroprivreda Srbije odluči da od 1. juna krene u isključivanja struje najvećim dužnicima. Nisu, kažu ljudi iz EPS-a, pomogle opomene, tužbe, molbe, ponude… da se teret duga olakša i otplata otegne. Umesto da se daju pare za preuzetu robu, a to struja jeste po svemu, arogantno ćutanje, a račun iz meseca u mesec, uz zakonski zaračunatu kamatu, otkucava brže od taksimetra.

Na spisku loših platiša nađoše se, gle čuda, i neki stanovnici beogradskih rezidencijalnih krajeva – Dedinja i Senjaka. Sudeći po pisanju jučerašnje „Politike” električari Elektrodistribucije Beograd nisu, naravno, naišli na topao doček. Kako i bi. Došli su majstori da ljudima, čije vile i palate vrede milione evra, iseku struju, jer su računi dostigli od 200.000 do čak 743.000 dinara. Verovatno da ima i većih dugova, jer EDB za potrošene kilovat-sate od građana i privrede potražuje 18,3 milijarde dinara.

Reklo bi se da je EPS, a u ovom slučaju EDB, učinio sve da dođe do svojih para. Da li su, ipak, mogli više i efikasnije, zašto je i ko dopustio toliko gomilanje dugova? To je pitanje za vlasnika i vrh EPS-a. Teško da ćemo negde naći ovakvu komociju u izmirivanju mesečnih obaveza za struju. Pogotovo onih koji nikako ne spadaju u kategorije socijalnih slučajeva, jer toj kategoriji potrošača sijalice već trepću za dug od par hiljada dinara, a ovim drugima ni posle nekoliko hiljada evra. Ali i to je deo naše socijalne svakodnevice.

Da li je moglo drugačije? Moglo je, svakako, ali su ne tako davno EPS, pa i država, kao njegov gazda, činili ustupke koji se sada i njima svete. Pa kada se u sve to uplete i politika, savetima da se kroz građansku neposlušnost prema državi ne plaćaju računi za struju, dobije se kompletan haos u nečemu što treba da bude deo elementarne finansijske discipline. Ili kad se uoči izbora zabrane isključenja, pa se ugrozi likvidnost EPS-a.

I naravno ljudi poučeni ranijim iskustvom, kada su im čak i višegodišnji računi osetno umanjivani, opraštani, dug razbijan na višemesečne rate, koji put i bez kamate, gotovo da su navikli da taj trošak plaćaju samo kad moraju i koliko im zapadne. Kada se tome doda i rast inflacije, odnosno kursa, mnogima realan račun od nekoliko desetina hiljada dinara, pa i hiljada evra, postaje sasvim prihvatljiv. Stiče se takozvana dužnička dobit.

Kada neko nešto dobija, drugi mora da gubi. A ko je u ovom slučaju najveći gubitnik pored EPS-a? Upravo oni građani i potrošači koji uredno svakog prvog trče na šalter područne distribucije, banke ili pošte da plate račun na vreme ne bi li dobili obećani bonus od pet odsto. Bonus onima koji strujom greju bazene, a ne plaćaju astronomske račune, biće kudikamo veći, pa zato svaka priča o moralu i socijalnoj nejednakosti postaje otužna baš kao i bolećivost države da uvede više reda u finansijsku nedisciplinu.