„Шетање” пацијената

Мукотрпно шетање од лекара до лекара, недовољан број тракица за проверу нивоа шећера у крви, нељубазност медицинара у здравственим установама само су неки од проблема са којима се оболели од дијабетеса у Србији свакодневно суочавају.

Као да пацијентима није довољна мука што свакога дана морају да брину о томе када ће и како сами себи да дају терапију, да воде рачуна да не дође до компликације обољења, да размишљају шта смеју да поједу од намирница, већ им је наметнуто и да брину колико ће трачица за проверу нивоа шећера у крви морати да потроше како не би из свог џепа издвајали додатни новац и за то. Пацијенти старији од 26. година имају право на 50 тракица месечно, а тврде да им је потребно минимум три пута више.

Додатни проблем за болеснике је и то што постоји могућност да ће трудницама бити одузета могућност коришћења инсулинских пумпи које од марта прошле године нису увезене у Србију, а на листи чекања за њихово добијање налази се од 80 до 100 најтежих болесника.

Представници удружења пацијената оболелих од шећерне болести упозорили су да их мучи што су им од 1. јуна уведена нека нова правила која им само компликују живот. Реч је о томе да су уведени одласци пред комисију РФЗО на свака три месеца, где пацијенти изнова морају да доказују да су болесни како би им било омогућено добијање потрошног материјала. Изгледа да су надлежни заборавили да оболели од дијабетеса морају целог живота да примају терапију.

Дијабетичари су прерачунали да су до сада губили 18 дана годишње на шетање од лекара до лекара и узимање потврда, а сада сматрају да ће тај број бити много већи због поновног враћања правила о одласку на комисију. Сада морају да иду по извештај код ендокринолога, па код изабраног лекара, затим пред комисију РФЗО, а у апотеку да подигну терапију. А ако се догоди да им неки доктор случајно упише погрешну шифру или им не напише оно што треба на одређеном формулару, онда су принуђени да овај пут „од лекара до лекара” прођу још једном.

Додатна мука за пацијенте је и то што саветовалишта за дијабетес, упркос најавама здравствених власти, још нису враћена у домове здравља. Најављивано је на сва звона да дијабетичари не треба да брину, јер ће саветовалишта отворити своја врата већ у марту. Сада је јун – а нико не зна тачан датум њиховог званичног формирања.

И када пређу све бирократске препреке, оболели очекују да наиђу барем на разумевање и љубазност здравствених радника, који и јесу дужни да им објасне каква су правила и шта све треба урадити како би добили рецепте за помагала и инсулин. Објашњење, међутим, обично изостаје, а у пракси се све чешће сусрећу са нервозним медицинским особљем које, због пуних чекаоница, преоптерећености или можда недостатка опште културе, не жели ни да их саслуша, због чега се ови болесници осећају мање вредним.

Надлежни кажу да не виде у чему је проблем и тврде да овде нема „папиролошке гиљотине”. Ко то не жели да чује за проблеме дијабетичара?