„Šetanje” pacijenata

Mukotrpno šetanje od lekara do lekara, nedovoljan broj trakica za proveru nivoa šećera u krvi, neljubaznost medicinara u zdravstvenim ustanovama samo su neki od problema sa kojima se oboleli od dijabetesa u Srbiji svakodnevno suočavaju.

Kao da pacijentima nije dovoljna muka što svakoga dana moraju da brinu o tome kada će i kako sami sebi da daju terapiju, da vode računa da ne dođe do komplikacije oboljenja, da razmišljaju šta smeju da pojedu od namirnica, već im je nametnuto i da brinu koliko će tračica za proveru nivoa šećera u krvi morati da potroše kako ne bi iz svog džepa izdvajali dodatni novac i za to. Pacijenti stariji od 26. godina imaju pravo na 50 trakica mesečno, a tvrde da im je potrebno minimum tri puta više.

Dodatni problem za bolesnike je i to što postoji mogućnost da će trudnicama biti oduzeta mogućnost korišćenja insulinskih pumpi koje od marta prošle godine nisu uvezene u Srbiju, a na listi čekanja za njihovo dobijanje nalazi se od 80 do 100 najtežih bolesnika.

Predstavnici udruženja pacijenata obolelih od šećerne bolesti upozorili su da ih muči što su im od 1. juna uvedena neka nova pravila koja im samo komplikuju život. Reč je o tome da su uvedeni odlasci pred komisiju RFZO na svaka tri meseca, gde pacijenti iznova moraju da dokazuju da su bolesni kako bi im bilo omogućeno dobijanje potrošnog materijala. Izgleda da su nadležni zaboravili da oboleli od dijabetesa moraju celog života da primaju terapiju.

Dijabetičari su preračunali da su do sada gubili 18 dana godišnje na šetanje od lekara do lekara i uzimanje potvrda, a sada smatraju da će taj broj biti mnogo veći zbog ponovnog vraćanja pravila o odlasku na komisiju. Sada moraju da idu po izveštaj kod endokrinologa, pa kod izabranog lekara, zatim pred komisiju RFZO, a u apoteku da podignu terapiju. A ako se dogodi da im neki doktor slučajno upiše pogrešnu šifru ili im ne napiše ono što treba na određenom formularu, onda su prinuđeni da ovaj put „od lekara do lekara” prođu još jednom.

Dodatna muka za pacijente je i to što savetovališta za dijabetes, uprkos najavama zdravstvenih vlasti, još nisu vraćena u domove zdravlja. Najavljivano je na sva zvona da dijabetičari ne treba da brinu, jer će savetovališta otvoriti svoja vrata već u martu. Sada je jun – a niko ne zna tačan datum njihovog zvaničnog formiranja.

I kada pređu sve birokratske prepreke, oboleli očekuju da naiđu barem na razumevanje i ljubaznost zdravstvenih radnika, koji i jesu dužni da im objasne kakva su pravila i šta sve treba uraditi kako bi dobili recepte za pomagala i insulin. Objašnjenje, međutim, obično izostaje, a u praksi se sve češće susreću sa nervoznim medicinskim osobljem koje, zbog punih čekaonica, preopterećenosti ili možda nedostatka opšte kulture, ne želi ni da ih sasluša, zbog čega se ovi bolesnici osećaju manje vrednim.

Nadležni kažu da ne vide u čemu je problem i tvrde da ovde nema „papirološke giljotine”. Ko to ne želi da čuje za probleme dijabetičara?