Поздрав великој ципели

Миланка Тодић, историчарка уметности, овогодишња је добитница награде "Лазар Трифуновић". Ово престижно признање добила је за књигу "Фотографија и пропаганда, 1945–1958" (ЈУ Књижевна задруга Бањалука и Хеликон, Панчево), као и за текст "Никола Вучо у земљи Андалузијског пса" објављен у Зборнику Катедре за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Миланка Тодић је докторирала на тему "Историја српске фотографије 1839–1940" у време када се фотографија није проучавала ни на нивоу основних студија, а још мање доктората.

У књизи "Фотографија и пропаганда, 1945–1958", која има своје дигитално издање, Миланка Тодић разматра улогу фотографије у време агитпропа у нашој земљи, за које каже да је био најфотогеничнији период у односу на све претходне.

– У почетку сам имала идеју да направим преглед шта се дешавало у фотографији после Другог светског рата. Показало се да је тај сегмент последњих 50 година 20. века не само обележен фотографијом, него се испоставило да фотографија припада нашем начину живота. Немате данас ниједну област живота која није документована фотографијом. Од рођења детета, до објављивања умрлице, стално имате посла с фотографијом. Када је реч о периоду комунизма у нашој земљи, чинило ми се да су врло занимљиве масовне свечаности, масовни спектакл и то у најзначајнијим годинама комунистичког режима, 1945–1958 – каже Миланка Тодић и додаје:

– Рекла сам да је то најфотогеничнији период, јер је фотографија после рата добила статус медија којим се производи не само слика о друштву, него и колективна свест. Још више од фотографије био је то филм, али је фотографија била много приступачнија за обичне људе. Погледајте ту мрежу фото-клубова! У свакој општини смо имали фото-клуб, јер главни циљ је био да се каналише производња слика, а преко њих и идеолошке поруке. Данас живимо у ери слика. Валтер Бењамин је то предвидео још 30-их година прошлог века, када престаје доминација речи, а визуелни медиј преузима вођство. Он је тада рекао да неписмен човек будућности неће бити онај ко не зна да чита и да пише, него онај ко не разуме слику – објашњава Миланка Тодић.

У књизи "Фотографија и пропаганда" период послератних година илустрован је мноштвом фотографија које су тада настајале. На многим примерима могуће је открити сав апсурд пропаганде, нарочито на масовним спектаклима и парадама. Тако је маса поздрављала џиновски телефон на коме је писало да ће петогодишњим планом број телефонских линија бити повећан за 111 одсто! Забележено је и клицање гигантској ципели која се креће кроз шпалир окупљених грађана, као најава да ће у надолазећим, срећним временима сви имати ципеле!

Наша саговорница истиче да су фотографије настале од 1945. до 1958. године најлепше фотографије које се могу поредити са фотографијама из 20-их и 30-их година. То су, по њеним речима, фотографије које поштују све стандарде визуелног језика – односе светло-тамно, проблеме композиције... У том смислу су и авангардне, имају смеле ракурсе, познају визуелне ефекте који проистичу из крупног кадра, познају изванредну монтажу...

– То је језик модерне, врхунски језик који преноси идеолошку поруку која је у складу са револуционарном и утопистичком идејом једног праведног и савршеног друштва – објашњава Миланка Тодић и истиче да је фотографија данас ипак прошлост.

– Златно доба фотографије је прошло. Она је била аналоган медиј. Бележила је референце из света чињеница и преносила их у медиј слике. Ту је она била успешна и, ево, на примерима из ове књиге, видимо да је конструисала идентитет једног времена, једног народа. Али фотографија какву ми данас познајемо више није фотографија, јер не подразумева исте принципе медија фотографије из времена када је откривена 1839. године. Фотографија је имала масовност. Дигитална слика нема негатив, није аналоган медиј. Ако желите дигиталну фотографију данас, ви помоћу Интернета можете штошта да постигнете. Дигитална слика дозвољава нову продукцију стварности и зато је важно да људи сачувају своје фотографије као артефакте прошлости. Фотографија је завршила своју историјску мисију. Сада нам остаје да старији медиј преведемо у нови, дигитални медиј, који ће можда живети наредних 100 година, што значи да га морамо проучавати неким другим параметрима – истиче Миланка Тодић.