После животне и школска диплома

Ваљево – У групи од шест ученика који су јуче добили дипломе за успешно завршено трогодишње школовање у Пољопривредној школи у Ваљеву и стекли звање руковаоца механичара пољопривредне технике, посебно задовољство приметили смо на лицу Милије Јелића, из мионичког села Радобића. За тако нешто било је доста разлога, јер он је уз све обавезе и тешкоће успео да се домогне вредне квалификације.

Још као седмогодишњи дечак, о чему је писала „Политика”, Милија је јавност задивио својим понашањем. Када је породицу напустила мајка преузео је бригу о млађој сестри Милици, тешко оболелом оцу Радомиру као и одржавању целокупног сеоског домаћинства. Трактор са прикључним машинама већ тада је возио па је тако, како нам је својевремено испричао, једном приликом док је орао њиву озбиљно узнемирио комшије.

Како се мален није видео за воланом трактора комшије су помислиле да је он под „командом” неких натприродних сила. Милија је сваке године успевао, уз мању помоћ сељана, да обради и посеје 4,5 хектара земље, да брине о храни и лековима за сестру и оца, али и да краве и живина буду намирени. Уз све то уредно је одлазио у школу.

Чувши за дечака који је терет једне породице смело и одговорно преузео на нејака плећа, 2008. године, новинар Бранко Станковић снима потресно задивљујућу документарну телевизијску причу „Мали велики људи” емитовану на Телевизији Београд. Милија је исте године од компаније „Вечерње новости” добио признање за најплеменитији подвиг у категорији најмлађих грађана Србије.

Након тога на адресу породице Јелић из села Радобића почела је да пристиже помоћ. Поред осталог темељно им је обновљена кућа, на поклон су добили ствари и покућство, пољопривредне машине и једну расну краву од београдског ПКБ-а као и два понија и неколико украсних животиња од зоо-врта из Београда...

Милија и даље тешко издваја појединце, мада како каже, имена његовог имењака Милије Милосављевића, власника фирме „Ктитор” који му је обезбедио стипендију до завршетка школовања, професора Милоша Веселинова из Чикага који му је купио нов трактор и новинара Бранка Станковића, док је жив неће заборавити.

Одушевљен је био првим сусретима са Расимом Љајићем, тадашњим министром за рад и социјалну политику, Радованом Јелашићем гувернером Народне банке Србије, али и бројним јавним личностима, естрадним звездама, спортистима, музичарима и новинарима.

– Завршио сам школу и занат који сам као дечак прижељкивао и због тога сам посебно срећан. Са стеченом дипломом остајем на селу да обрађујем и одржавам породично имање које постаје све веће, јер поред своја 4,5 хектара скоро толико узимам у закуп. У стаји су сада четири краве и припремам се да једног дана постанем велики произвођач млека, али и добар ратар. Моја је обавеза да наставим да бринем о болесном оцу и сестри која је завршила седми разред основне школе и ако ме буде послушала и она би требала да се упише у Пољопривредну школу у Ваљеву, у којој сам се сусрео са професорима који су изванредни стручњаци и изузетно пажљиви људи према свим ученицима – прича Милија.

Поручује да ће се када буде почео да зарађује, а нада се та ће то бити ускоро, одазивати на позив за сваку хуманитарну акцију и помагати све оне који се нађу у невољи. Он и његови најближи, вели, најбоље знају колико нечија подршка и помоћ значи када вам тону све лађе. У плану му је да једног дана окупи у Радобићу све оне који су га подржали и помагали и јавности их представи као једну велику породицу.