Државне менице за инвестиције

Држава никада није сасвим немоћна и чекање не мора бити једина опција. Неке мере би се могле предузети одмах, без чекања.

Прва мера би морала бити укидање свих облика готовинског кредитирања грађана (кеш кредити, кредитирање преко картица и минусних салда на текућем рачуну). Ово би смањило притисак на цене, ослободило средства за привреду, а можда довело и до благог пада камата. Истовремено, смањио би се и број дужника-очајника.

Друга могућа мера спада у домен ризичног експеримента и радикално одступа од класичних догми ММФ-а. Држава би могла започети циклус кредитирања инвестиционе изградње издавањем сопствених меница којима би плаћала извођаче радова и домаће добављаче. У овом концепту нису потребна ни инострана средстава, нити задуживање код домаћег банкарског сектора.

Механизам је први пут успешно примењен у Немачкој 1932. године под канцеларом Шлајхером. Немачка је била у рецесији, одсечена од финансијских тржишта и суочена са армијом незапослених. У нешто модификованом облику, модел је наставио успешно да функционише и под Хитлером. Користећи овакву финансијску технику, Немачка је започела велику обнову инфраструктуре, као и програм наоружавања.

Поменути немачки модел би се могао пресликати и на Србију данас.

Министарство за инфраструктуру би, на пример, могло формирати предузеће за финансирање и координирање радова на инфраструктури. Ово предузеће би издавало менице за изведене радове, а менице би авалирала Развојна банка. Менице би носиле добру камату, могле би да се преносе и користе као средство плаћања. Камата би била стимуланс да менице што дуже остане у циркулацији. С друге стране, менице би се могле у сваком тренутку и безусловно дисконтовати код Развојне банке, чиме би поверење у механизам било додатно појачано.

Доспеле и дисконтоване менице Развојна банка би исплаћивала новцем који би узимала од НБС као крајњег кредитора. Једноставније речено – да, НБС би штампала новац. Министарство финансија би било дужно да по утврђеним роковима на крају откупљује емитоване менице и тако враћа узете кредите од НБС. Ово би омогућило и да НБС планира своје билансе и монетарну политику.

Логика овог приступа је да инвестициони циклус креира нову запосленост и привредни раст. Број људи који плаћају порезе и доприносе се повећава, а повећава се и општа потрошња која преко ПДВ-а попуњава буџет. Захваљујући расту буџетских прихода Министарство финансија добија средства из којих може вратити узети кредит од НБС. Камате које држава плаћа на менице остају домаћим предузећима које су у радовима учествовали, а не банкама и њихових страним власницима.

Овакво креирање новца не би требало да има инфлаторне ефекте будући да је тражња у рецесији мала и капацитети су неупослени. При томе, новац не иде у потрошњу, већ у инвестиције и стварање нових добара. Коначно и најважније, свака издата меница је покривена изведеним радовима или купљеном робом.

Сам механизам креирања новца на овакав начин, као и последице по монетарни систем нису битно различите од оних које проистичу инозадуживањем. Разлика је само у томе што држава више није у рукама страних кредитора и контролора, и не зависи само од њихове воље.

Овакво задуживање не доноси девизе, али не доводи ни до раста спољног дуга. Како је новац аутономно креиран, а не унет из иностранства, девизне резерве се неће повећати и динар ће морати да депресира. Ово јесте проблем, али пре или касније, озбиљна корекција динара је неминовност у сваком случају. У предложеном моделу, негативне последице депресијације биле би компензоване чињеницом да привреда ради и запосленост расте.

Овај начин финансирања инвестиција помаже и да се разбије банкарски монопол, а банке присиле на разумнију каматну политику.

Када финансира радове на овај начин, држава не мора расписивати међународне конкурсе. Она може водити развојну политику и овако креирана средства може усмеравати домаћим предузећима и тако их јачати.

Примена предложеног решење захтева стратешку визију и изузетан професионализам и владе и НБС. Подразумева и одлично пројектно вођење инвестиција, захтева одговорност и дисциплину у плаћањима и елиминацију корупције. Механизам се наравно може злоупотребити на много начина, али то није слабост механизма по себи. Има ли Србија воље, храбрости, кадрова и знања да се упусти у овакав пројекат и да се ослободи туторства ММФ-а?

Љубазношћу аутора преузето са блога http://nkatic.wordpress.com