Симболи новог времена

ИНТЕРВЈУ
У оквиру издавачког подухвата београдске куће "Clio" о историји приватности на тлу српских земаља, од средњег века до данашњих дана, недавно је објављена књига професора Филозофског факултета Мирослава Тимотијевића "Рађање модерне приватности". Ово, по свему капитално, научноистраживачко дело, писано је пријемчиво и јасно, са низом суптилних уочавања карактеристика приватног живота Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. Века. "Рађање модерне приватности" Мирослава Тимотијевића већ сада постаје незаобилазно у оквирима не само наше него и светске научне литературе када је о овим крајевима, у том историјском времену, реч.

Шта сматрате најважнијим за формирање модерне приватности код Срба

– Модерну приватност у највећој мери одређује развој индивидуализма. Стицање свести о себи и другима пружало је појединцу могућности да јасније одреди личну посебност у односу на заједницу у коју је био уклопљен. Истицање властите индивидуалности уочавамо по многим елементима, попут појаве првих аутобиографија, мемоара, дневника, сликаних портрета. Наравно, она се прво уобличава у слоју образованих и богатих, а потом се демократизује и шири. Илустративан пример је појава огледала, која се све чешће уносе у породичне домове. То је појединцу пружало могућности да први пут види себе, да се преиспита и одмери у односу на друге.

Колико је вера, односно црква у то време имала утицаја на квалитет приватности

– Један део западноевропских истраживача склон је да занемари улогу цркве у уобличавању модерне приватности и у први план истиче утицај државе. Мени се чини су обе институције подједнако утицале на уобличавање модерне свести. Склон сам чак да верујем да је тај процес прво започео у крилу цркве, а тек потом у оквиру државе. Црква прва дефинише породицу као моралну и емоционалну заједницу. Њену одлуку да се веридба и брак могу склопити само уз сагласност младенаца, примера ради, можемо сматрати једним од темеља формирања модерне породице засноване на љубави супружника, а не на економским интересима њихових породица.

Задржали сте се на грађанском слоју који је био у успону. Какав је систем вредности грађанства, на основу чега је формиран

– Да, моја пажња је усмерена на грађанско друштво у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века. Аустријско-турски ратови и померања границе на југ довели су до тога да се знатан део српске етније нашао унутар једне хришћанске државе која улази у процес реформи и модернизације. Све то омогућило је стасавање грађанског друштва које је, да би опстало, морало и само да се развија и модернизује, да прихвати нови систем вредности, пре свега култ рада, као основе економског просперитета појединца, његове породице, па на крају и државе.

Како се у том процесу нова вредност усаглашава са традицијом? Где су били највећи отпори

– Заступници традиције верују у непромењивост поретка, а модернизам пропагира идеју напретка. У основи, чини ме се, почива сукоб око схватања времена и његове употребе. У традиционалном друштву сат скоро да и не постоји. Он је потребан само свештеницима, али како се друштво модернизује он постаје све неопходнији. Механички сат се прво поставља на црквене торњеве и зграде магистрата, потом се уноси у породични дом. Време се мери све мањим јединицама, а потом се појављују и будилници и џепни сатови. Време се рационализује, а животни ритам се убрзава. Рад и одмор, јавно и приватно, све јасније се разграничавају и у томе почива основа рађања модерне приватности у којој и ми данас живимо.

Каква је била урбана култура српског етноса у Хабзбуршкој монархији

– Она је, пре свега, отворена. Српско грађанство у Османском царству живи затворено, што показује и тип оријенталног породичног дома опасаног зидовима. И у Хабзбуршкој монархији породични дом је основа приватности, индивидуалне и колективне, али су његова врата отворена. Отворена врата, попут огледала, или сата, симбол су новог времена и нове свести појединца спремног да прихвати новост.

Издвајање личног идентитета из колективног показује се и кроз дневнике, мемоаре, аутобиографије. Које ауторе сматрате значајним, и по стилу живописним

– Мемоари Симеона Пишчевића су, свакако, и по свему, на првом месту. То је права и велика књижевност чију вредност је први умео да оцени Милош Црњански. Његове "Сеобе" почивају на Пишчевићевим "Мемоарима". Након њих следе мемоари Доситеја Обрадовића и Саве Текелије.

Какав је био модел васпитања у том периоду

– Образовање и васпитање су била два нераздвојна елемента уобличавања модерне приватности. Васпитање је у почетку искључиво у рукама цркве, и усмерено је превасходно на хришћански морал. Већ од средине 18. века појављују се прве књиге посвећене култури свакодневног живота, јавног и приватног, а намењене су култивисању појединца, прописивању његовог понашања.

А село? Девојке из града су излазиле, "намигивале на друге"...

– Разлика између села и града није била строго одређена. У то време постоје градови и села, али и насеља која истовремено имају урбану и руралну структуру. Живот у граду и селу се разликовао, али би било погрешно закључити да се у граду живело боље, или слободније. Пример девојака који сте поменули, управо је карактеристичан. Девојке у граду шпацирају, кокетирају, модирају се. Тога у селу нема, али у основи слобода девојака на селу била је већа него у граду. Оно што је девојка у граду морала да ради кришом, јер су то забрањивала правила лепог понашања, девојка на селу је смела да ради јавно, јер то није забрањивало традиционално васпитање.

Како се гледало на "велики свет"? Колико су важна била путовања?