Шећерна плажа

Кад сам довољно порастао да дохватим теглу са шећером и исечем кришку хлеба направио сам свој први колач, колач који сам правио кад код сам се осећао усамљен.

Пар кашика шећера на кришку хлеба и која кап воде из кухињске славине.

Доста година касније у Winnipeg-у на минус тридесет-четрдесет, суве снежне пахуљице којима се играо ветар разносећи их као прах око ногу, толико суве да се са сваким кораком дизао снежни облак исти онакав као кад сам босоног трчао по прашини Бачке бежећи од јата гусака, потсећао ме је на шећер а и на дане детињства заслађене шећерном кришком хлеба.

И ево ме, седим заваљен у белој дрвеној наслоњачи испод великог сунцобрана, једног од четрдесетак расејаних ружичастих печурки по којима светлуцају преломљени сунчани зраци одбијени од немирне воде Ontario Lake-а. Посађене врбе на три травната брежуљка која досежу висину сунцобрана заклањају поглед ка околним паркинзима и улици којом се долази до Sugar Beach, необичне, урбане плаже усред индустријске зоне на Harbur Waterfront-у.

У шест поподне сунце још пече пуном јачином. Једино шуме водени млазеви фонтане, који играју мењајући ритам и висину извиру из отвора у тротоару од црног штокованог гранита у облику јаворовог листа, прскајући капљицама дугиних боја руб плаже и децу која трче између њих.

Из широког поплочаног платоа израста велики масив благих падина светло браон гранитног брега исеченог у кришке ширине од 1.5м из каменолома у Квебеку, спојених разнобојним пластичним тракама, не вишег од осмогодишњег детета које се на врху играло кофицом песка, песком боје браон шећера.

На уском пристану између плаже и фабрике шећера, брод истовара оно што се производи у Redpath sugar factory-шећер а тик уз кеј луке одвојеним од плаже широком променадом у сенци посађених јавора у два реда, брод ресторан “Јадран” окреће лагано према Торонто Islands острвима удаљеним петнаестоминутном вожњом феријем,пружајући шансу туристима да направе понеки снимак шећерне плаже, надам се, са мојим осмехом који нисам скидао са лица скоро цео минут.

Испод суседног сунцобрана седи Африканац са шареном вуненом капом у облику мреже за лептире, која му пада на рамена, клатећи се у ритму музике са iPod-а, правећи рупу у песку великим Skechers патикама и не обраћајући пажњу чак ни на две девојке које су лежале у столицама окренутим према сунцу. Смејући се сролале су хаљине до појаса, лежале тако неко време полуголе, навукле хаљине, босоноге прошле кроз водене млазеве, умиле се водом са чесме а онда испод луластог фена осушиле ноге навукле сандале не октопчавајући каишеве и изгубиле се иза травнатог брега.

Испод крошње врбе неко је читао књигу механички грабећи из кесе МекДоналдов помфрит.

Пошто је брод са туристима отпловио, померио сам столицу мало у хлад и окренуо је према башти расторана на шеталишту са удобним фотељама и одмах добио жељу да нешто попијем.

Можда мохито за $9?

Млади Јапанац у црним панталонама, белој кошуљи и са лап-топ торбом на дугом каишу која је одскакала са сваким кораком од његовог кука, окретао се около себе тражећи некога који му је давао координате мобилним. Најзад је приметио девојку у јарко црвеном костиму за купање како му маше руком и опрезно загазио у песак према њој отресајући га са угланцаних црних ципела, прошао поред мене. Када је пришао близу ње наслонио се рукама на празну столицу између њих и тако без икаквог додира, загрљаја, пољупца започео разговор а после двадесетак минута, обоје су се упутили ка башти ресторану на променади.

Можда и није тако лоша идеја попити мохито за $9 на тридесетседам степени.

Ако попијем три вратиће ми део пара којима сам платио прилично скуп паркинг.

Ако попијем три како ћу онда возити ауто?

Прилично незгодна дилема, признајем.

Шећер на хлебу, снег-шећер и sugar beach…