Дизајн преноси нашу причу

На недавно одржаном ГРИФОНУ 2012. – изложби изабраних радова са 9. конкурса за најбољи графички дизајн у Србији, Републици Српској и Црној Гори у 2010. и 2011. години,додељена је престижна награда „Грифон” за ТВ графику „Фолдер култура”. Њениаутори су Јована Будошан и Александар Илић, млади уметници из Новог Сада, што је био повод за разговор са њима.

Дизајн је огледало културе у којој настаје, он поставља стандарде визуелног језика,али нивелише и укус средине којој се обраћа? Дизајн је свуда око нас,мада о томе не мислимо. Шта је за вас дизајн?

Александар Илић: Можда пре можемо рећи да дизајн заступа намере средине. Он се може посматрати и као уметност у функцији, али за нас лично, он представља средство или начин да пренесемо – илуструјемо неку причу, идеју или емоцију.

Како се одвија тимски креативни рад, у вашем случају графичког дизајнера и аниматора? Од када радите заједно и како сте се нашли у тандему?

Јована Будошан: Последње четири године смо на истом задатку, заправо радимо на РТВ-у. Сале као стално запослени дизајнер покретне графике и ја као графички дизајнер – сарадник на пројектима, примарно визуелним идентитетима телевизијских емисија. Тако смо добили прилику да средином прошле године радимо нови визуелни идентитет ТВ емисије „Фолдер култура”, која се емитује четвртком на РТВ1.

Ваш награђени рад „Фолдер култура” није класична ТВ шпица. Необичан је. Опишите основи ауторски концепт у реализацији визуелног идентитета емисије о култури?

Александар Илић:  Пакет ТВграфике обухватио је – најавну шпицу, џинглове за 19 рубрика емисије, графику за одјаву и плочицу за потпис. Желели смо да направимо нешто са процесом покретања рачунарског система од самог почетка, добродошлице, базичних ствари на десктопу,али на један некомпјутерски начин.

Какав је ваш однос према трајању те врсте уметности? Питање је о односу времена креације и реализације и времену трајања самог рада.

Александар Илић: Анимирање ТВ графике кроз технику stopmotion је приступ који захтева можда више времена у реализацији у односу на друге технике анимирања у оквиру компјутерских софтвера које се много чешће користе на ТВ медијима. Да би сте снимили једну шпицу која у просеку траје око 30 секунди, потребно је пуно више времена провести у раду. Снимање овом техником уз помоћ фотоапарата – сличицу по сличицу – је ефекат сличан снимању филма slowmotion где се компонује и подешава сваки фрејм.

Да ли се по графици „Фолдер култура” може идентификовати истоименаемисија ТВ Војводине?

Александар Илић: Идентитет једне ТВ емисије зависи од великог броја људи. Није довољно да дизајнери графике креирају најавну шпицу, већ је потребно да сви од уредника, новинара и касније целе екипе у продукцији – редитеља, дизајнера сцене, светла, звука... ураде добар посао. Радити са неким са ким се заиста добро разумеш је привилегија – бирати са ким ћеш да радиш још је већа.

Има ли подршке наручиоца у креацији смелих решења?

Јована Будошан: Како ког. Није свако спреман да ризикује, експериментише и да има поверења у дизајнере како их не би спутавао. Емисију „Фолдер култура” режира наш млади колега Ненад Милошевић, без чије подршке у приступу тешко да би наш дизајн и био примењен. Ипак, стварамо заједно, комуницирамо и од свих зависи колико далеко можемо отићи.

Да ли је тешко изборити се са ауторитетима, одређеним клишеима у професији и наметнути властите идеје?

Јована Будошан: То је увек тешко, без обзира на то којим послом се бавите Постоје различити начини наметања властитих идеја, али интуиција или утисак, можда тренутна процена је та која вам може рећи – да, ово можемо изгурати заједно и треба се упустити у такав пројекат или не или нешто средње. Суштина је да не можете одвојити дизајн од његовог наручиоца и најважније– корисника.

Да ли је степен неуређености друштва у релацији са степеном неуређености графичког дизајна?

Јована Будошан: Вероватно је тако, јер тамо где нема јасно постављених стандарда, већа је вероватноћа да се појаве потпуно недоследне праксе. У Србији је дошло до прекида континуитета са уређеношћу у свим друштвеним редовима. Са друге стране,та чињеница се може посматрати и овако – да ми сада морамо поставити стандарде сами и урадити оно што нико није урадио за нас.Или:баш добро, овако можемо да радимо шта хоћемо, јер нема јасних правила. Избор зависи од карактера и нивоа свесности.

Зар нисмо презасићени лоше решеним рекламним порукама са екрана али и са билборда, банера... Може ли се ту нештоучинити, променити?

Јована Будошан: Наравно да може – спалити екране, срушити билборде... Хе,хе,хе… Или уопште не размишљати о таквој грандиозној животној мисији, већ делати сваког дана на најосновнијем нивоу. Сви ми имамо потребу да се играмо, да стварамо, да будемо креативни. Неукуси су људске творевине, као и свака површност. Наш модел је:фокусирано, радно и искрено и без одустајања.

Млади сте и пуни ентузијазма. Да ли осећате моћ генерацијске енергије?

Јована Будошан и Александар Илић: Не. Увек и само личне иницијативе и појединцекоји су били толико истрајни да су касније формирали генерације.

Колико вам значи награда „Грифон” и да ли ће она утицати на позитивну промену ваше професионалне позиције?

Александар Илић: Награда „Грифон” нам је велики подстицај за будући рад и надамо се да ћемо имати прилике да овакав ауторски приступ чешће реализујемо. Подршка је увек добродошла, а за промене – видећемо.

Љиљана Ћинкул