Планета не признаје изговоре политичара

Двадесет година после историјског самита у Рио де Жанеиру када су први пут после завршетка „хладног рата” лидери и Истока и Запада разматрали еколошке изазове света, планета је у још горем стању него пре. Климатске промене су, како је у свом извештају навео генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун, достигле тачку са које нема повратка, при чему је озонски омотач веома далеко од тога да се опорави, односно врати на ниво који је имао пре 1980. године.

Две деценије после „историјског самита”, лидери су се опет окупили у овом бразилском граду на самиту о одрживом развоју, али ни све горе здравље планете није их натерало да постигну договор који би их конкретним циљевима и роковима обавезао да у будућности ураде више на заштити природе.

Можда најбоље о неамбициозности светских државника говори семантика споразума који је ових дана потписан у Рио де Жанеиру. Према анализи Светског фонда за природу, у документу је чак 99 пута наведено „подржати”, 50 пута је наведено „охрабрити”, а фраза „ми ћемо” пет пута док „морати” само три пута. Очигледно постоји консензус лидера само о лепим речима које, пак, неће спасити планету од загађења.

И не само од загађења, већ је целокупни одрживи развој планете у опасности. Будући да се сваке године број становника Земље повећа за 77 милиона, процена је да ће 2050. на нашој планети бити девет милијарди становника. У ситуацији у којој ни тренутна производња хране не подмирује потребе целокупног становништва, УН процењују да те 2050, уколико не дође до драматичних промена у решавању климатских промена, производњи хране и снабдевања пијаћом водом, укупном светском становништву ће за подмиривању потреба бити потребне две и по планете попут Земље.

Не само што човечанство засад нема резервне планете са којих ће да 2050. црпи ресурсе, већ се и у актуелној 2012. суочава са ужасавајућим проблемима – безмало милијарду људи нема приступ чистој води, милијарду и 300 милиона живи без струје, 850 милиона људи одлази у кревет гладно, а још милијарду њих нема исхрану која осигурава све састојке за нормалан живот.

Иако ће политичари сада рећи да свет дрма економска криза те да се нема пара за улагање у технологију која не ствара еколошке проблеме, стварност је заправо другачија. Протекле две деценије, на светском нивоу дошло је до повећања економског раста од око 75 одсто. Дакле, и те како је створен профит који је могао бити уложен у обновљиве изворе енергије и „зеленију” технологију. Криза је само изговор политичара да, с једне стране, не дирну у осињак крупног бизниса, а с друге стране, не покушају да објасне својим грађанима да сви морају да дају допринос оздрављењу животне околине. Планета, пак, не признаје изговоре политичара већ грозничаво кашље загађена милијардама тона угљен-диоксида и метана, који су главни покретачи климатских промена.

Упркос томе што се брзина повећања температуре у последњих 50 година удвостручила, и даље има оних научника који тврде да су све ово „уобичајени и нормални” процеси, јер клима на Земљи наводно има тенденцију повратка некадашњој атмосфери у којој је доминирао угљен-диоксид. За друге теоретичаре, прича о климатским променама је заправо покушај светских центара политичке и економске моћи да наметну овај проблем и да им то буде снажни инструмент политичког притиска.

У сваком случају, очигледно је да земље у галопирајућем развоју, попут Кине, Индије и Бразила, не желе да прихвате обавезујуће границе у испуштању смањења гасова, а од те обавезе се устежу и индустријски развијене земље, попут САД, Јапана и Аустралије, јер се плаше да ће им то бити терет због којег ће изгубити економску трку на светској сцени. У таквом економском рвању, велики нису ни помислили да размотре предлог директорке Међународног монетарног фонда Кристин Лагард да државе уведу посебан порез на испуштање угљен-диоксида у атмосферу, што би пунило државне буџете али и подстакло потребу за развијањем и применом еколошких технологија.

Једино Европска унија има јасно дефинисану политику смањења емисија гасова до 2020, али дужничка криза поприлично слаби моћ Брисела тако да постизање јаког мултилатералног уговора о спречавању климатских промена зависи поприлично од договора Вашингтона, Пекинга и Њу Делхија. На то ће се, према свему судећи, чекати 2015. година, уколико и тада уопште буде дошло до озбиљног договора. До тада ће политичари алармантне проблеме климатских промена решавати само охрабрујућим речима подршке. Те речи очигледно произвешће само још додатног топлог ваздуха на и онако прегрејаној планети.