Дисов стих у лондонском метроу

Као интимни дневник, књига песама „Солунски анђео” Весне Голсворди, песникиње која живи у Лондону, објављена лане на енглеском (награда Крошоу”), а сад и на српском  (Архипелаг), носталгично слика топониме  животаширећи границе идентитета и књижевне припадности ауторке, вечерашње гошће Фестивала европске књижевности у Дому омладине Београда( у 19 сати). Докле данас сежу те границе?

– У вашем питању се укрштају живот и библиотека на начин у коме се ја препознајем. Ради се о књижевном простору Балкана најшире могуће схваћеном. То је свет кроз који промичу многи писци о којима сам писала и као универзитетски професор и као песник: од Рилкеа на тршћанској ривијери до Сефериса у Грчкој и Јејтса у Цариграду. Иако сам стихове писала на енглеском, мој сензибилитет је формиран на српским изворима – желела бих да набројим имена која ми нешто значе, да кажем да ми у лондонском метроу често падну на памет стихови Костића, Настасијевића, Диса или Драинца, али не бих да то зазвучи као хибрис. То што напаја моју машту и са чим ја осећам афинитет није нужно и нешто чему сам ја равна.

На почетку цитирате Сефериса: „Куд год да кренем, Грчка ми наноси рану”, Шта је Грчка за Вас?

„Грчка” је метафора припадања, везаности, немогућности одласка – оно што је за Сефериса Грчка то је за мене Србија. Сеферис је добар део живота провео у Лондону. Мене разумљиво занимају писци који о месту порекла пишу из далека: Џојсов Даблин који настаје у Трсту, Београд Црњанског на обали Атлантика, Роденбах који у Паризу пише о родном Брижу, он чак каже да о њему може да пише само из далека. Своју подељеност између Београда и Лондона не схватам трагично већ инспиративно и продуктивно. Ако бих се једног дана вратила у Београд можда бих писала више о Лондону: заиста припадам тим двема ивицама европског континента.

Је ли на то мислио нобеловац Куци када је поводом Ваше прве песничке књиге истакао управо Ваш европски сензибилитет?

Мислим да је „европско” скраћеница за неколико различитих  ствари – за географски простор инспирације, за други језик који одјекује испод енглеског, за то што ни меланхолија ни смисао за хумор у мојим стиховима нису енглески, за једну суштинску другост која је можда и заводљива зато што је страна. У том контексту је он, као Јужноафриканац, у простору енглеске књижевности код куће можда више него што сам ја. Енглеска књижевност јесте и није европска. У књижевности на енглеском постоје многобројне струје. Са свим својим „компликацијама” ја нисам никакав усамљен случај, ја сам правило. Мој пријатељ Џорџ Сиртис, један од најбољих савремених енглеских песника, дошао је у Британију из Мађарске са осам година, а себе ипак описује као мађарског песника.

Понекад попијете покоју чашицу вина са великанима о којима нисте ни сањали?

Дуго сам на књижевној позорници, па су ми и најближи пријатељи људи од пера: Ева Хофман, коју сам чак наговорила да из Њујорка пређе на мој универзитет, и романописац Грејем Свифт, први читалац „Солунског анђела”, можда „најенглескији” од писаца које знам. Велике награде, Нобелова посебно, имају и даље један ауреол… Током година сам упознала Дорис Лесинг, Харолда Пинтера, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша, Херту Милер и Џона Куција са којима сам и наступала – али никада нисам имала онај осећај „величине” са којим сам као девојчица гледала Андрића како шета Калемегданом. Тај осећај померио се можда у прошлост – када ми је недавно Алба Арика причала како је своје почетничке приче на читање давала свом куму, Семјуелу Бекету, када би код њих дошао на недељни ручак, мене су подишли трнци… Немам илузије да „златна прашина” таквих књижевних пријатељстава мене саму на било који начин увећава, али ми храни душу.

Какав је осећај писати и бити прихваћен у другом језику као део те културе?

Када сам Саманту Харви, ауторку неколико дивних романа, питала „Кога овде занимају приче једне Српкиње?” одговорила ми је питањем: „А кога занимају приче једне Енглескиње из дубоке провинције?” Непрекидно нешто пишем, пискарам, књижевну критику, есеје, сценарија, а на књиге се одлучујем споро и тешко. Потребно ми је да некако убедим себе да ће некога занимати у овој земљи у којој се објави двеста хиљада књига годишње. По оној његошевској „из грумена великога лафу изић трудно није”, енглески језик даје приступ великом тржишту и лакше је живети од писања на енглеском него на српском, али остало није лакше. Један мој колега каже: „Да сам исландски писац, а Исланђана има само триста педесет хиљада, стално би ме негде позивали. Овако никако да дођем на ред…” Када сам то недавно причала Исланђанину Сјону, смејао се. Маргина је питање погледа на свет а не приче коју књига прича. Свако је на некој маргини, на некој периферији.

Писци обично проживе цео живот, пре него што се лате мемоара, а Ви сте пошли обрнутим путем? Је ли на то утицало искуство егзила?

Да, као онај Бенџамин Батон из приче Скота Фицџералда, живим уназад, враћам се на почетак. Књигу мемоарске прозе, „Чернобиљске јагоде” писала сам као суманута око шест месеци, јер сам се бојала да ми понестаје времена, била сам суочена са тешком болешћу. Аутобиографска проза често настаје управо као начин дефинисања себе, као начин да се каже „то сам ја”, посебно ако сте у некој од такозваних мањинских група. Није случајно што је Барак Обама своју политичку каријеру почео а не завршио мемоарском прозом.

----------------------------------------------

Мој пријатељ Куци

Џона Максвела Куција упознала сам пре осам година. Прошле недеље појавио се на мојој песничкој вечери у Норичу, ушао сасвим неприметно, сео у пети ред. Велика већина публике није ни знала да је ту, али одједном ми се уводна хвала мог скромног опуса учинила сасвим претераном. Он је повучен човек, па не бих желела да преувеличавам дубину нашег пријатељства, али сам имала прилике да са њим водим занимљиве разговоре. Повезује нас афинитет према руској књижевности. Писао је поезију као младић и још увек чита и преводи поезију. Сам се понудио да прочита рукопис „Солунског анђела”: мени не би пало на памет да му досађујем својим писањем.