Европљани, не заборавите демократију

Ако је истина прва жртва сваког рата, онда је демократија дефинитивно прва жртва сваке економске и финансијске кризе. Бар то скоро на сваком кораку доказује актуелна криза која дрма Европску унију. Суочавајући се са дужничком кризом и неповерењем тржишта да су уопште способни да покрену економски раст, лидери ЕУ се не либе да крше демократске принципе на којима заправо почива идеја о европској породици народа. А све у име хитности да се реши криза.

Долазак румунског премијера Виктора Понта на минули самит ЕУ само је један од доказа да демократска процедура може лако да се баци под ноге. Иако румунски устав налаже да председник републике учествује на скуповима Европског савета у својству шефа државе, Понта је издејствовао да парламент изгласа декларацију о томе да премијер представља Румунију у Бриселу, а не, као досад, председник Трајан Басеску. Узалуд је Уставни суд Румуније саопштио да Понта може да представља Румунију на самиту ЕУ само по овлашћењу Басескуа, румунски премијер је отишао у Брисел без одобрења шефа државе. Скандал је ипак избегнут у последњи час јер је, неколико минута пре почетка скупа, Басеску из Букурешта изјавио да је одустао од учешћа на самиту ЕУ, додуше додавши да је ово први пут да један премијер „нелегитимно преузима атрибуте председника”.

Док ово „одступање” од демократских процедура представља само још један зачин у румунској политичкој чорби, у којој кохабитирају супротстављене политичке странке, знатно више је забрињавајуће то што су зарад решавања кризе лидери ЕУ практично променили институционалну структуру ЕУ.

Једна од новина дуго преговараног Лисабонског споразума била је чињеница да је националним скупштинама и Европском парламенту дато право саодлучивања у доношењу одлука. Међутим, под образложењем да се нема времена за дужу дебату (читај: демократски процес), парламентарци на националном и ЕУ нивоу у пракси су испали из игре.

Чак се знатно мање пита и Европска комисија, тело којем се у теоријски расправама о институционалној структури ЕУ највише замера „демократски дефицит”, односно недостатак да их бирају грађани и да они њима одговарају. У кризи је и Комисија скрајнута и претворена у својеврсно помоћно тело шефова држава и влада ЕУ окупљених у Европском савету. И тако је Европски савет постао место у којем се доносе конкретне одлуке, иако је ово тело предвиђено да само даје смернице које ће бити уобличене у конкретне одлуке кроз рад Савета министара а потом и у осталим телима ЕУ.

Иако се ЕУ поноси својом демократијом, испоставља се да не само што иначе болује од демократског дефицита, већ је у кризи дошло и до недемократског преношења моћи. Институције ЕУ (Европски парламент и Европска комисија) изгубиле су значај у корист Савета министара, док је Савет изгубио моћ у корист Европског савета, а у оквиру Европског савета моћ се слила пре свега у руке неколико играча, као што су немачка канцеларка Ангела Меркел, француски председник Франсоа Оланд и италијански премијер Марио Монти.

Тврдња да Европа нема времена за демократску дебату због ургентности решавање кризе заправо је у потпуности привидан аргумент, застрашујуће сличан оправдањима која могу да се чују од аутократских режима. Истих оних режима који се због своје недемократичности први налазе на удару критика ЕУ.

Као што лидери ЕУ мањак демократије правдају тиме да „нема времена јер пуцају тржишта а умиру економије”, тако и за сиријског председника Башара ел Асада нема времена јер „пуцају побуњеници а умиру сиријски војници”.

Док државе Блиског истока већ традиционално на кризу одговарају оружјем, забрињавајуће је то како и демократски режими на кризу одговарају недемократским мерама. Тако је на кризу изазвану терористичким нападом на САД 11. септембра 2001. године тадашњи амерички председник Џорџ Буш реаговао недемократским мерама које су, не само сузбиле право на приватност грађана САД, већ је то за последицу имало и затвор Гвантанамо, који је својеврсни симбол савременог кршења људских права.

Међутим, има примера да демократија не мора да буде прва жртва кризе у друштву. Норвешка, суочена са потресном трагедијом у којој је Андерс Брејвик убио 77 махом младих особа, није ишла на контролу и сузбијање слобода, већ је још већом отвореношћу успела да спаси своју демократичност.

Иако је Винстон Черчил вероватно био у праву када је рекао да је „демократија најгори државни систем, ако изузмемо све остале”, Европљани не би смели да забораве да морају да се држе правила демократије. Бољег државног система засад нема.