Носач клуба

У Партизанову кошаркашку луку је поново упловио носач клуба. Душко Вујошевић је за армију навијача „црно-белих” оно што је носач авиона код најмоћнијих војних држава.

Када је пре две године отишао из клуба то је изгледало као да се Партизан лишава свог најмоћнијег оружја. Под његовим командовањем „црно-бели” су побеђивали где год би се искрцали.

Узастопно су освојили девет титула првака наше државе, три национална купа, четири пута тријумфовали у Јадранској лиги и правили чуда у Евролиги (четврти 2010).

У Руској православној цркви предвиђен је местобљуститељ – чувар патријарховог трона док он не буде у могућности да обавља своју дужност. Када је Вујошевић отишао у московски ЦСКА именовање његове десне руке Јовановића многи су схватили управо као чување места Партизановом кошаркашком патријарху док се не врати.

Да ли је то заиста била таква замисао од почетка није толико ни битно. Најважније је да је сада Вујошевић у улози онога који треба да настави ниску успеха. Под вођством његовог ученика Партизан је изједначио, а ове године и срушио Звездин рекорд од десет узастопних титула државног првака постављен 1955.

То није бреме које би уплашило Вујошевића. Он је имао храбрости да са 27 година преузме први тим Партизана и да га води у Купу шампиона (треће место 1988). Имао је храбрости да 1991. из Партизана оде у Црвену звезду. И да десет година касније опет преузме „црно-беле”, иако је сигурно био свестан да му то није заборављено. Имао је храбрости и да уђе у сукоб с нестрпљивим навијачима свог клуба.

Имао је храбрости и да се прихвати да буде први селектор самосталне црногорске репрезентације док је био у трусту мозгова српске кошарке и тренер Партизана. И због тога је био на ватри, али се није опекао.

Вујошевићу се приговара да је успешан само у Партизану. Тиме му се, у ствари, одаје највеће признање.

Прво, признаје му се да је пророк у свом селу, а од библијских времена се сматра да то нико није постао. Друго, управо је подвиг над подвизима да се с неким нашим клубом постане у ово време страх и трепет у Европи.

Вујошевић је тренер. Његов задатак није да буде сладак. Садашњи спорт је тешка борба и он се бори. Како зна и уме.

Паре троши на уметничке слике. Чита дубокоумне књиге. Новинарска питања су му повод за беседе, које наизглед немају ништа с кошарком.

Очински брине о младим играчима. Може неко да буде најдаровитији кошаркаш на свету, али ако неће да погине да би исправио грешку саиграча – за таквог нема места код Вујошевића.

Вујошевић се вратио као симбол Партизана. Најбоља потврда за то – с њим је клуб склопио уговор на неодређено време! Међутим, тренере никада није држало оно што пише, него успеси. А Вујошевић треба да надмаши себе.