Несреће у наменској на светском просеку

И када буду утврђени, резултати истраге о узроцима експлозије у фабрици „Милан Благојевић” у Лучанима неће бити обелодањени. Доступни нису ни налази истрага у претходних девет акцидената у погонима наменске индустрије у последњих седамнаест година. Такве информације, кажу у Сектору за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова, класификовани су као „строго поверљиве”, јер је то, наводе, „и у свету уобичајено за ту индустрију”.

Понешто о закључцима инспектора може се претпоставити по оптужницама које су подигнуте против осумњичених да су одговорни за те несреће. То што су пред суд изведени и директори и виши функционери тих постројења можда потврђује оно што тврде синдикалци и поједини војни аналитичари, а ту могућност не одбацују ни у Министарству одбране – да није проблем једино у непажњи радника. Окидач је и у непотпуним безбедносним процедурама, недостатку заштитне опреме и застарелости погона у којима се производе запаљива и експлозивна средства која лако могу изазвати опасност и у најсавременијим фабрикама тог типа у иностранству.

Акциденти у српској наменској индустрији, уверавају у Министарству одбране, а остали саговорници „Политике” томе не противрече мада признају и да немају целовиту статистику, не дешавају се чешће него у свету.

– Сједињене Америчке Државе су пролетос имале две експлозије. У Чешкој се лани у постројењу сличном лучанском десила несрећа у којој је седморо настрадало и четворо погинуло. Ризик у таквим фабрикама се не може избећи, једино смањити. Узроци несрећа у Србији нису нарочита тајна. Већином су се дешавале због људског фактора, радно-екстензивног карактера производње у индустрији која покушава да надокнади заостатак у којем се нашла због бомбардовања 1999. године, пре чега такође није била у пуном капацитету – каже бригадни генерал Бојан Зрнић, начелник Управе за одбрамбене технологије у Министарству одбране.

У тој институцији се не слажу са спекулацијама да је повећан број послова за наменску индустрију, што понекад захтева и прековремени рад и запошљавање људи преко агенција и омладинских задруга, потпомогао један од већих акцидената, у којем је било и жртава. Многи од привремено упослених јесу бивши радници наменске индустрије, отпуштени док је она била на ивици банкрота, тако да нису без знања и искуства. Негослав Јовановић, потпредседник Индустријског синдиката Србије, и Драган Илић, председник синдиката „Застава оружја”, тврде да међу тако унајмљеним људима има и оних који су недовољно оспособљени. Такав кадар, напомињу синдикалци, понекад не прође читаву обуку пре него што га разместе тамо где је неопходан да би се наруџбина завршила на време.

– Откако се догодила несрећа у чачанској „Слободи” министарство је скренуло пажњу фабрикама да људе ангажоване преко омладинских задруга не распоређују на опасне послове, већ да на њима буду само стално запослени који су прошли обуку до краја. Привремено упослени су нужност, као што је понекад и додатни рад, ако од испуњавања уговора зависи опстанак фабрике. Руководство, наравно, треба да процени да ли уговор може реализовати без ризика. Обука кадрова је надлежност фабрика – каже бригадни генерал Зрнић.

Мада синдикалци уверавају да је степен знања стално запослених задовољавајући, Александар Радић, војни аналитичар, напомиње да наша наменска индустрија памти и помније пробране кадрове.

– У време Југославије, наменска индустрија је расписивала конкурсе на које су се јављали људи из целе земље и ту би се бирали најбољи. Пре неколико година влада је ради подмлађивања кадра дала отпремнине старијим радницима у чије време се више знало. Руководиоци се труде, али проблем је и „негативна солидарност” радника, који једни другима гледају кроз прсте када се кораци у безбедносној процедури свесно прескачу да би било „лакше”. Тај менталитет је иза свих ових несрећа – оцењује Радић.

Није реч о томе да се процедуре заобилазе због већег „комфора” него оне и нису до краја прописане, а ни за заштитну опрему се од свих уговора није зарадило довољно, убеђују синдикалци.

– Људи раде код пећи и на варилачким пословима у фармеркама и мајици. Ни микроклиматски услови – одговарајућа влажност и температура – не обезбеђују се увек. Ниједна фабрика нема савремен систем за брзо гашење пожара – наводи Негослав Јовановић.

Тачно је да радници понекад на своју руку прескоче део процедуре, али истина је и да инспектори за безбедност на раду и противпожарни инспектори у току редовних обилазака имају сијасет примедаба на услове у погонима, каже Драган Илић.

– Има и процедура које су из старих времена и требало би их изменити. Опрема у „Застави оружју” је страшно застарела, кровови прокишњавају. Понешто од мера које наложе инспектори се примени, али за многе нема новца – објашњава Илић.

Једнократна компензација породицама погинулих радника у „Првом партизану” била би довољна за два савремена система за брзо гашење пожара, напомиње Марко Милошевић, из Београдског центра за безбедносну политику.

----------------------------------------------

За модернизацију око 50 милиона евра

За приоритетне пројекте модернизације погона наменске индустрије, што подразумева и њихову већу спремност за врхунску производњу и боље безбедносне услове, Србија мора да нађе од 40 до 50 милиона евра, каже бригадни генерал Бојан Зрнић.

– Наше фабрике су подигнуте након Другог светског рата. Када су подизана, око постројења је остављена такозвана пиротехничка зона, где није смело бити насеља. Управе општина су дозволиле да се у тим зонама ипак гради, као у Чачку и Ваљеву. Исељавање фабрика није сада могуће. Реално је да се опасна производња из подземног дела „Првог партизана”, где се десио акцидент, измести на локацију ван града – каже Зрнић.

----------------------------------------------

Сва складишта муниције у затвореном

Ниједно складиште муниције више није на отвореном, попут оног у Параћину које је експлодирало 2006. године, каже бригадни генерал Бојан Зрнић.

– То је постигнуто уништавањем више од 30.000 тона муниције која је била вишак и изградњом нових складишта на затвореном. И затвореним складиштима предстоји инфраструктурно сређивање. Изграђена су пре 50 година, али покушавамо да унапредимо услове у њима, да створимо микроклиматске услове нужне за хемијску стабилност барута. Најосетљивија муниција је смештена у најбоље објекте – објашњава Зрнић.

----------------------------------------------

Судови споро утврђују кривце

Од свих судских процеса, против осумњичених да су одговорни за акциденте у наменској индустрији завршен је само онај за несрећу у Лучанима из 1997. године. У њему је на 14, односно 12 месеци затвора осуђено двоје руководилаца заштите на раду.

----------------------------------------------

Хронологија

1995. Једанаест радника је погинуло, а десет је повређено 23. јуна у фабрици „Грмеч” у Земуну

1996. Двоје људи је погинуло 21. јуна у пожару у фабрици „Прва искра” у Баричу

1997. Троје радника фабрике „Милан Благојевић” у Лучанима погинуло је 3. децембра у пожару, а седам је повређено 

2006. Експлозија у „Првој искри” у Баричу однела је 29. маја три живота док је троје радника повређено

2006. Двадесет две особе су повређене када је 19. октобра експлодирао војни магацин Касарне „7. јул” у Параћину

2009. Седморо радника је погинуло, а 13 је повређено 4. септембра у четири снажне експлозије у Барутном одељењу наменске индустрије „Први партизан” у Ужицу

2010. Два радника су лакше повређена 10. маја у детонацији у наменској производњи „Крушик” у Ваљеву

2010. Велика материјална штета причињена је 27. децембра у низу експлозија у фабрици „Слобода” у Чачку

2011. Радник фабрике „Милан Благојевић” у Лучанима повређен 21. септембра у мањем пожару

2012. Радник повређен у експлозији 25. јуна у фабрици „Милан Благојевић” у Лучанима