Србија мора да штеди

Замрзавање пензија и плата у јавном сектору је краткорочна мера, нема дубљи реформски карактер и њу је могуће избећи. Овим речима Србољуб Антић, доскорашњи представник Србије у Међународном Монетарном Фонду (ММФ), почиње разговор за „Политику”. Ми смо већ током ове кризе замрзавали плате и пензије, али то време нисмо искористили за реформу јавног сектора и пензионог система, додаје. То, међутим, не значи да Антић сматра да су мере Фискалног савета драконске. Јер, како каже, они предлажу фискално прилагођавање од три одсто бруто домаћег производа (БДП), што је Србија већ једном урадила. Постоје и порески облици које Савет није разматрао, а може се додатно знатно уштедети и на расходима за камате. Уместо замрзавања предлаже оштрије потезе.

– Много је боље да се фонд зарада у јавном сектору смањи, или да се иде на смањивање броја запослених у јавном сектору. Можда би могло да се почне од државних агенција. У првом тренутку отпуштања би изискивала значајне трошкове отпремнина, али би на дужи рок донела уштеде и била сигнал да је влада спремна за неопходне реформске потезе. Сигурно је да би то било болно и да би многи негодовали. Али нико није негодовао када је новац из приватизације трошен на плате и пензије и када је запосленост расла једино у јавном сектору – примећује Антић и додаје да је време да земља изведе једну озбиљну реформу.

Он сматра да је смањење минуса у каси неопходно како би се стабилизовао јавни дуг и смањили трошкови сервисирања дуга, што би били знаци оздрављења јавних финансија. Нова влада би требало да направи уштеде у јавним финансијама, а будућа економска политика скројиће се у троуглу који ће чинити политичари, стручњаци и ММФ, каже наш саговорник. Договор са Фондом нам је неопходан, јер би то олакшало финансирање минуса у буџету и отплату доспелих обавеза, додаје. Могуће је да ММФ, уз примену кредибилних мера, дозволи нешто већи минус у државној каси ове године. Али питање је да ли ће нека широка коалиција успети да се договори око таквих мера.

Наставак досадашње политике брзог задуживања, без смањивања минуса у државној каси, и без стабилизације јавног дуга јесте пут поплочан ризицима. Србија мора да штеди, јер годинама троши више него што производи и постоји сумња да ли ће ту разлику инвеститори и даље финансирати, додаје.

– Постоји идеја да се актуелна политика задуживања настави све док се раст у Европи не покрене. Тако би Србија непопуларне мере одлагала докле год буде могла, све у нади да ће нас, кад опоравак крене, повући европски воз. Ова идеја није реалистична. Србија би требало да следи пример ЕУ када је реч о фискалној политици. Земље еврозоне су преполовиле буџетске дефиците у последње две године и просечан минус у касама тих земаља смањен је са шест на три одсто БДП-а. Тешко да ће Србија моћи да води другачију фискалну политику – оцењује Антић.

Идеја Фискалног савета о смањењу пореског оптерећења на зараде јесте добра, додаје, „али морам да кажем да смо то већ једном урадили, а да није било позитивних ефеката на запосленост”. Могуће је да ће послодавци, уколико се смањи оптерећење зарада, повећати плате радницима, уместо да запосле нове људе. То би значило да неће бити нових радних места, а и питање је какве би ефекте ова мера имала на економски раст – сумњичав је Антић.

Он подсећа на договор са ММФ-ом о променама Закона о раду које нису спроведене. Уговори на одређено време нису продужени до три године и није измењен пропис да се отпремнина исплаћује само за време проведено код последњег послодавца, а не за цео радни стаж.

– Оно што је требало да буде само потез пера није учињено. Ако се политички калкулише кад треба да се усвоји једна релативно мала измена, како ће влада спровести непопуларне реформске мере или се изборити са проблемима уколико земља уђе у озбиљну кризу јавног дуга – пита се Антић.

----------------------------------------------

Нико није свемогућ

Зашто су се током ове кризе ММФ и Светска банка прерачунавали, па су сваке године, као по правилу, смањивали очекивану процену привредног раста? Зашто, упркос очекивањима, до опоравка није дошло, питали смо нашег саговорника.

 – ММФ има око 1.500 врхунских економиста и таква институција није успела да предвиди кризу. Тако ни са сигурношћу не може да предвиди почетак опоравка светске економије. То само значи да нико није свемогућ. Опоравак је нешто суптилно, дешава се на тржишту и зависи од одлука милиона актера. Досадашња искуства показују да финансијске кризе трају у просеку око шест година и да им претходе темељне промене чији утицај није лако уочити. Изражене географске промене индустријске продуктивности као што су раст у источној Азији и пад у САД и Европи, уз демографију која је неповољна по развијене земље, али и необуздано и често неморално понашање највећих актера на берзама, условили су постојећу кризу. Дугорочност ових промена може бити разлог изостанка опоравка – сматра Антић.

----------------------------------------------

Опасне играчке

Србољуб Антић сматра да су високе девизне резерве Народне банке Србије најсветлија тачка наше економије. Зато предлоге о коришћењу тог новца или примарне емисије за привредни опоравак које су долазиле и од привредника сматра врло опасним.

– Такав потез значио би завлачење руке у џеп свим грађанима Србије без њихове сагласности. Са сличном праксом смо се већ суочили у релативно блиској прошлости и та искуства нису била позитивна. То би могло да има озбиљне социјалне и друштвене последице, убеђен је Антић.  

– Ако имамо минус у спољној трговини, минус у буџету, огромну незапосленост, висок јавни и спољни дуг, стагнацију друштвеног производа, онда курс динара тешко може бити стабилан упркос жељи поменутих  привредника. „Стабилност курса неће се тако брзо и лако остварити и економски актери са тим морају да рачунају приликом доношења пословних одлука.”