Успомене на бољу прошлост

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Иако је објављен дан пре Петричећеве карикатуре у недељној „Политици”, велики текст новинарке „Њујорк тајмса” Џинан Бровнел такође говори о јадном стању институција културе у Београду и Србији, чије су метафоре затворени главни музеји, Народни и Музеј савремене уметности. Затворени да би се обновили – а када ће бити поново отворени, не зна се.

У серији о културним сценама Источне Европе коју најугледнији амерички дневник објављује још од почетка ове године, београдска је добила велики комплимнт – због онога што је некад била: „Пре две деценије, пре него пшто се Југославија распала, Београд је не само био у центру југословенске уметничке сцене, већ је такође био напредни центар Европе за концептуалну и уметност перформанса”.

Сада су то само успомене, а два руинирана музеја су симболи данашњег стања. Музеј савремене уметноси, констатује новинарка „Тајмса”, један је од најстаријих у Европи у својој области., са „фантастичном збирком модерне и савремене уметности која обухвата цео 20. век, укључујући и радове Енди Вархола, Дејвида Хокнија, Жоан Миро, као и дела неких најважнијих уметника бивше Југославије, Марине Абрамовић, Раше Теодосијевића и Милице Томић”.

На питање када ће тај музеј, затворен 2008. бити поново отворен, његов главни кустос Дејан Сретеновић није имао одговор. Радови су добро кренули у првој години, обновљени су кров и подземни део, а онда су дошла кресања буџета и светска криза. За довршетак обнове потребно је 6,5 милиона евра којих нема. Дејан Сретеновић сматра да то ипак нису толико велике паре чак и за сиромашну земљу у дубокој кризи и да је већи проблем „недостатак политичке воље”.

Читаоцима „Њујорк тајмса” је предочена и слична тужна судбина Народног музеја, који у својој збирци има и дела Матиса, Ван Гога, Тицијана и Пикаса. За публику је затворен пре 10 година и још је неизвесно када ће почети обнова галерија где су ова дела некад била изложена.

„Како неко може да дипломира историју уметности ако никад није био у Народном музеју да види шта је све тамо, или није имао шансу да уђе у Музеј савремене уметности. Цела једна генерација никад није видела ове збирке, како је то могуће”, цитиран је уметник и кустос Владимир Јеремић.

Поред недостатка простора за излагање, у тексту се као проблем данашње уметничке сцене Београда наводи и недостатак уметничког тржишта, ланца чије су карике: уметници, галерије, кустости, дилери, колекционари, медији и музеји – међусобно повезане. Подухвата да се то промени има, констатује Џинан Бровнел, наводећи примере прошле године основане асоцијацијације Независна културна сцена Србије и још живог Октобарског салона који се финансира из државног буџета. Што се државних пара за културу тиче, „Њујорк тајмс” наводи процену Саше Јањића, кустоса „Ремонта”, асоцијације независних уметника, да док 70 одсто свих културлних програма организују независне и групе и појединци, они примају само 20 одсто државних средстава за културу.

Све у свему, како је америчкој новинарки изјавио Мирослав Карић, такође из „Ремонта”, „постоји широко поље креативности, ентузијазма и енергије, доста занимљивих уметника, група и иницијатива који се свакодневно боре против проблема”.

Укратко, на београдској културној сцени је много ентузијазма и мало пара. Али упркос томе, она „чека свој моменат” – што је и порука из наслова опширног прегледа објављеног у суботњем „Њујорк тајмсу”.