Шпанска „уличка”

Можда је било већих тимова од ове шпанске репрезентације. Сигурно је било и бољих играча од ових што их Шпанија сада има. Али, нико није толико дуго владао.

„Црвена фурија” је тек у новије време оправдала тај надимак. Она је првак Европе 2008. и 2012. и света 2010. И тешко да постоји неко кога би изненадило ако она буде прва и на Светском првенству 2014.

Да је Шпанија звезда водиља у савременом фудбалу у то нема никакве сумње. У чему је њена тајна?

Шпанија у фудбалу није тиква без корена. Она је, са голманом Замором (ондашњим Касиљасом), прва из „остатка света” (1929) победила професоре фудбала Енглезе (4:3). Од тада је увек уважавана, али није била међу репрезентацијама које благо деле.

Једини успех пре овог златног доба јој је победа у Купу европских нација 1964. у Мадриду (ово такмичење је од 1968. и званично Европско првенство). Међутим, тек сада сви пред њом скидају капу.

Садашња Шпанија игра по рецепту Барселоне. Сам тај препис је врло стар, али га одавно нико није припремао.

То додавање на кратко, споро преношење лопте, некада се звало „чешка уличка.” А савремени фудбал се претварао у булеваре, па у аутопутеве. Уместо лептирића на ливади садашњи тимови личе на џипове који јуре пуном брзином.

Завладало је правило да се играчи што пре „ослобађају лопте”. Као да их је она напала, па треба да се избаве од ње.

Замислите да неко од Чавија, Инијесте, Фабрегаса (замена у Шпанији за оно што Аргентинац Меси игра у Барселони) тражи тако нешто? У неком другом тиму сва тројица не би могла у исто време да буду на игралишту.

Шпанци су у финале против Италије ушли без класичног центарфора. То је као да уместо једним топом противничком голу прете из свих оруђа. Ето, други гол, који је преломио утакмицу, дао је бек Алба.

Поједностављено речено, остале екипе иду на то да натерају противника на грешку кад је лопта код њега. Шпанци стрпљиво, за неке и досадно, преносе лопту с једне стране игралишта на другу, док у том прегруписавању не уоче слабу тачку у противничком бедему.

Онај с лоптом увек има у непосредној близини неколико својих играча у покрету, па може да бира коме ће да је дода. Трче у цикцак, а не праволинијски, па је зато тешко да се предвиди на коју ће страну њихов играч.

Сем њих тако нико не игра и зато је свакој екипи тешко против Барселоне, а поготово против Шпаније, јер је превелики луксуз да се неко уиграва само за једну утакмицу до које можда неће ни доћи. За разлику од тога сви противници Шпаније играју на исти начин, па је њој свеједно ко јој је противник.

И оно што је најважније: у млађим селекцијама се ради по том систему, тако да у А репрезентацију улазе играчи који се без тешкоћа уклапају у њен стил игре. Као што је некад било у нашој кошарци, а сада још у ватерполу и одбојци.