Кућа са једанаест Стојановића

Јагодина – Јасмина Стојановић (38) из Винораче надомак Јагодине и њен супруг Горан (43) имају седморо деце. Најстарија је Јована са 16 година, Никола је две године млађи, Теодора има 11, Јован осам, Ксенија шест, Софија четири, а Емилија тек годину дана.

– По занимању сам електричар. Радио сам у „Паласу“ на одржавању инсталација. Међутим, када се родило треће дете, схватио сам да од плате не можемо да преживимо. Напустио сам посао, засадио поврће у пластеницима, купио козе, ћурке, товне пилиће, зечеве и кокошке. Десет година радим иконостасе у црквама и дуборез, а радим и приватно кад год има посла – наводи Горан за „Политику“.

Јасмина додаје да, иако им много тога недостаје, њихова деца увек имају здраву храну, а не оскудевају ни у одећи и обући.

– Шта је суштина живота? Нису ни аутомобили, ни провод, ни море, ни било какво уживање. Земљотрес затресе, кућа оде, човек све изгуби. Једино деца увек остају. Не постоји већа срећа него када ме деца загрле. Свако дете представља нову снагу, нов почетак, нову енергију – каже Јасмина за наш лист.

Због љубави према деци она је чак напустила Учитељски факултет. Пред њом су била два избора: да заврши школовање или да формира породицу.

– Да се она није жртвовала сада би била професорка, живели бисмо лагодно, ишли на одморе, али бисмо имали највише двоје-троје деце и до овог разговора никада не би дошло – каже Горан.

– Онда бисмо били као и сви други. Овако смо посебни – убацује се у разговор Јасмина.

Занимљиво је да она не потиче из породице с пуно деце, већ има само сестру и брата. Горан, пак, има четири брата и три сестре. Његова мајка Живка и отац Младен живе у истој кући од како су из Медвеђе код Сијеринске Бање 1997. године дошли у Винорачу. Пресрећни су што им овај син има седморо деце, док њихова остала деца имају по двоје-троје.

– Ето, сада имамо 20 унука и 12 праунука. Када за Васкрс код нас дође цела фамилија буде нас осамдесеторо. Двориште буде мало за сву децу. Волео бих када бих могао да подмладим Живку, са којом сам у браку 53 године. Била је небески радник – прича Младен.

Бака Живка се слаже да је њихов живот био мукотрпан, али се не жали.

– Ни машину нисам имала, па сам веш прала ноћу „на руке“ да бих преко дана могла да копам, берем пасуљ, чувам децу и спремам ручак. Деца су ми пуно помагала. Највише Зоран, који би сваког јутра пре школе помузао козе – сећа се бака Живка.

Али, Стојановићи не кукају над својом судбином, нити кажу да је било ко дужан да им помогне, јер су деца и живот пун рада и одрицања њихов избор. Волели би једино када би могли да купе још неколико пластеника, јер би онда могли да саде поврће и за продају, што би им знатно повећало кућни буџет. Стални извори прихода су им само Младенова пензија од 9.000 динара, колико износи и дечји додатак за четворо деце и 200 евра за једно дете, које добијају од општине.

Зорица Глигоријевић