Друштво живахних професора

И прошли четвртак је био сасвим обичан дан, испуњен разбојништвима, пљачкама, убиствима и самоубиствима, породичним свађама, суђењима криминалцима. У добар час пријатељ Никола ме позва да заједно присуствујемо ванредном заседању неког тајног друштва. Каже, биће занимљиво и разбићемо како-тако досаду свакодневице. Привуче ме она реч "тајног" и ја радо пристадох.

Одведе ме у неку салу са око 200 места у центру града, до које се стизало стрмим мермерним степеницама. Човеку на улазу у салу Никола нешто шапну, да ја не чујем, и ми без проблема уђосмо у просторију препуну људи и жамора.

– Ово удружење је организовано по узору на слободне зидаре, а чланови су проверени професори многих универзитета, доказани у прикупљању сивог новца. Знаш они не воле реч корупција. Сви су у почетку радили самостално, а када се посао разгранао, узео великог маха, досетили су се пре двадесетак година да се удруже и оснују Друштво живахних професора. У њиховом статуту се истиче да ће се на тај начин, удружени, лакше одбранити од удара на њихов углед, част, поштење који могу на њих да се сруче из полиције или штампе – одговори Никола видевши моју збуњеност и нелагодност што присуствујем тако важном скупу на који нисам званично позван.

– Откуд назив Друштво живахних професора? – упитах.

– Један од оснивача удружења је заљубљен у филм "Друштво мртвих песника" и он је предложио да се њихова организација назове Друштво живахних професора, као пример окупљања људи сличних интересовања и заједничког креда, који су сами себи најважнији – добих објашњење од Николе.

После пола сата међусобних руковања, грљења и смеха, чланови заузеше места, а Јован Мркобради, председник друштва, замоли за мир и тишину у сали.

– Као што знате, ово је ванредно заседање нашег друштва, које се одржава поводом атака на неке наше чланове у Крагујевцу. Молим вас, мало тише и без панике. Није ово први удар на нас. Преживећемо га као и оне из ранијих година. Успешни и сналажљиви људи у овој заједници одувек су били мета незадовољних, незналица, назовипоштењачина, нерадника, глупака, лажних стручњака и иних... – говорио је председник, кад га у излагању прекиде неко од присутних.

– Али, ово је био жесток удар.

– Молим вас, нисмо ми од јуче. То што се десило у Крагујевцу неће ни окрзнути матицу. Ми смо, не заборавите, као хоботница – откинеш нам један крак, израшће нови пипак. Ово што ових дана неки наши чланови проживљавају само ће ојачати наш углед и уверити "неверне Томе" да су теорија и пракса неодвојиви...

– Не могу да схватим, господине председниче, да су толико глупи да нам замерају на стручности – опет неко прекиде излагање првог човека Друштва живахних професора.

– Баш зато ми морамо да будемо доследни и истрајни у нашој борби доказивања да смо на правом путу просвећивања наше младежи, да их на прави начин припремамо за одговорне функције у држави. Ко може боље да зна шта је то организовани криминал од наше колегинице која је бриљирала докторском дисертацијом на ту тему и сада предаје кривично право. Они мисле да ће угрозити аутономију нашег удружења. Не, неће и не могу. Јер, наши чланови чине кичму високообразовног система и, ако ту загребу, цела друштвена заједница има да се скљока. Ко ће их убудуће учити како се скривено износе паре из земље, како се узима висока провизија од страних инвеститора, како се судски случајеви воде све до њихове апсолутне застарелости? Ко ће знати боље да брине о вођењу државе, нашој безбедности, ако не млади људи које смо просвећивали и дали им дипломе за мале паре? То могу само наши студенти које смо научили правом животу – сада је већ био у говорничком заносу председник Мркобради.

– Шта ће бити са нашим становима, скупоценим колима, летовањима и зимовањима? – јави се професор из последњег реда.

– Ако некоме нешто и одузму, то ће бити привремено. Доказаћемо да су то вредности стечене тешком муком, радом. Ми смо прошли кроз пакао да бисмо дошли до тога што већина становништва назива рајем. Па шта, 700 или 1.000 евра за испит? Шта је то дати за диплому факултета 12.000 или 15.000 евра? Мало, господо, мало. Треба да наплаћујемо и више. Ми морамо држати ниво. Ако не ценимо себе и свој рад, неће нас ценити ни други... – тада излагање председника Мркобрадог прекиде громогласан аплауз.  

Шчепах Николу за рукав и повукох га ка излазу. Рекох му да напустимо салу што пре. Немамо ни ми времена за бацање. Каквo тајно удружење, какви бакрачи! Како се ти људи заносе и умишљају да за њих нико не зна. Они су одавно наше добро јутро, наше умивање, наше дремкање, наше зевање. Они су деценијама део наше обичне, досадне свакодневице.